Slepački sokak

Opis:

 ( ...kada vojvođanska ravnica diše punim plućima)

Put života je prekrasan kada kroz život idemo sa što je manje moguće prtljage - i one fizičke, a još više - one mentalne, psihološke. Put života je čaroban (čak i onda kada je težak) kada ga živimo sa razine večnog sada. Pravo čudo. To čudo je prvenstveno ugrađeno unutar nas samih, u samo srce naših najdubljih dubina. Ono je naša osnova i naša najdublja stvarnost.

A kad ga otkrijemo u sebi, kada vidimo da je ono zaista tu, kada ga živimo i doživljavamo, onda ga primećujemo i u svemu oko sebe. Vidimo da je čudo sveprisutno i gotovo neizbežno.

O toj stvarnosti, ali prvenstveno o životu koji je veoma često gorki plod, piše Sima Ćosin u svom romanu ,, Slepački sokak’’, čije su upravo životne priče junaka romana dokaz da smo svi mi tek putnici, prolaznici u ovom svetu. To su junaci romana ,,Slepački sokak’’ i te kako osetili na svojoj koži. Osetili su i svu lepotu, i svu bol postojanja.

I paradoksalno, taj napitak o življenju života u jednom jedinom trenutku koji postoji, nije bio ni malo lagan za mnoge ljude iz romana, za Sofiju, Persidu, Tacu, Keku… A opet, nema ništa što bi bilo prirodnije od toga - živeti u vremenu u kojem su postojali, iz trena u tren, (ne)opterećeno i brutalno prisutno, noseći breme života kao krst na leđima.

Jedan od najvećih kvaliteta ove divne knjige je činjenica koja provejava među njenim stranicama, a to je težnja ljudi za srećom. Svi ljudi žude za srećom, ali je svako shvata na svoj način: većinom – u spoljašnjem i prolaznom, u mrtvoj materiji – tamo gde je nema. Zato su ljudi nesrećni, a istorija čovečanstva tragična.

Drugim rečima, autor knjige, Sima Ćosin, se kroz živote i sudbine svojih junaka, na posredan način pita - ima li u svakom čoveku sposobnosti da prepozna nečije tuge, radosti, brige, sreću, da oseti nečiju suzu, iako još nije kanula i skliznula niz lice? Koliko sposobnosti treba da ima čovek da bi opravdao naziv Čovek?

Svi u Varošici su znali za Slepački sokak. Čak i oni koji nikada nisu ulazili, niti prošli pored njega, znali su ko živi u tom sokaku, kako i zašto. Nisu znali samo šta se dešava u dušama njegovih žitelja. Ovaj roman govori o tome.

Svaki rat nekome donese dobro, nekome zlo. Gospođa Sofiju je Drugi svetski rat preneo iz Bečkih salona u trošnu kućicu u Slepačkom sokaku. Nije više imala ništa i nikoga. Ostala joj je samo borba da preživi, da održi telo i dušu.

Persidu je hrabrost i jaka želja za lepšim životom, vinula iz iste te kućice, do blještavih pozornica u Kairu. Na svom putu do slave ona se vešto bori i savladava prepreke na izgled nesavladive. Problem nastaje kada je njena duša vrati ponovo u Slepaćki sokak. Tada počinje drugu borbu – da utvrdi svoj identitet.

Taca je kao dete dolazio povremeno u Slepački sokak. Sve u sokaku je video, čuo, osetio i onda ušuškan u žbunovima svog jorgovana, na salašu, razmišljao o tome. Kasnije, kao odrastao čovek živi dosta lagodno, ali nemirna duša ga tera da ostvari svoj san. Tek se u svojoj trideset drugoj godini odlučuje da uzme svoju sudbinu u svoje ruke, odnosno ašov na arheološkom lokalitetu.

Da li je sve moralo biti tako, ili je moglo i drugačije? Jesu li junaci ovog romana mogli sebi izatkati drugačiji životni put?

Ipak, ono što nam sudbina izatka, ne može oparati niko. Moramo da nosimo tu pređu, dok ne dotraje – i ona i mi.

Možda ste zainteresovani i za ove naslove?