Kada su pitali Vilijama Foknera zašto je toliko američkih novelista sa Juga i uopšte zašto na Jugu postoji takva tradicija pripovedanja, Fokner je kratko odgovorio – „Zato što smo izgubili rat.“

Postojali su pokušaji ljudi koji nisu južnjaci (pa ni Amerikanci) da napišu roman inspirisan čisto južnjačkim motivima, ali su se najčešće završavali kolosalnim neuspehom. Jedna od glavnih osobenosti ovog žanra jeste upravo njegova autentičnost, odnosno utemeljenost u kulturu ovog regiona. Kritike na račun južnjačke kulture, koje dolaze od autsajdera deluju patronizujuće i sadrže elemente kultur-rasizma.

Ova ukorenjenost u prostor dobija krajnje bukvalan izraz u južnjačkim romanima – opisi prirode, pastorale – polja pamuka, prašnjavi putevi, nepregledna močvara – dobijaju mitski značaj. Priroda je na jugu živa, deo je atmosfere i krije u sebi mistične i drevne moći. Tu je takođe i klima, teška, vlažna i jedva podnošljiva južnjačka vrućina o kojoj je na jedan ili drugi način govorio svaki pisac gotika.

Samo definisanje termina južnjačka gotika postaje problem, jer se autori koji pišu u ovom žanru razlikuju i stilski i tematski i po epohama u kojima su stvarali, ono što ostaje zajedničko za sve je široki dijapazon motiva : kao što je opsesivnost, greh, natprirodno, crni humor i fokusiranje na fizički i mentalno deformisane likove .
Tom Robinson, protagonista Lijeve Ubiti pticu rugalicu – crnac optužen za silovanje belkinje (što je najveći strah južnjačkih rasista od perioda emancipacije), ima deformisanu levu ruku. Simbolika leži u činjenici da je do povrede došlo kada mu se kao 12togodišnjem dečaku ruka zaglavila u mašinu za branje pamuka. Industrijalizacija obrade pamuka je upravo bila pokretačka snaga južnjačkog izvoza, koja je činila ropstvo profitabilnim i neodvojivim od južnjačke tradicije.

Uzori južnjačke gotike svakako su u gotici 19 veka, u romanima smeštenim u romantično okruženje , mističnih zamaka, čipkastih haljina i lepih manira iza kojih se krije horor- najčešće natprodnog porekla. Očekivano ovakva scenografija snažno je rezonirala sa američkim jugom, koji je od samog nastanka težio da formira neku vrstu demokratske aristokratije i da surovu realnost ropstva i poremećenih klasnih i rodnih odnosa maskira, uzvišenim a nejasnim konceptima- kao što su čast, tradicija i muževnost.

Nasilje kao neodvojivi deo gotika svrstava ga u „žanrovsku“ književnost i u isto vreme čini ga prevodivim u film i serije (kao što je True Detective ubedljivo pokazao). Silovanja, ubistva ili prirodne katastrofe (kao u As i Lay Dying) predstavljaju scenografiju pred kojom se lične drame odvijaju. Ova potreba za akcijom, izbegavanje kontemplativnosti i kontrast između mirne, zaspale okoline i brutalnih događanja – iako postoje i u drugim žanrovima i regionima, ovde nalaze posebno mesto, jer se savršeno uklapaju sa aktivnim, a isto vreme melanholičnim mentalitet robovlasničkih država.

Jedna od tema, koja opseda Jug je, konzervativnost, odnosno opsesivna potreba za očuvanjem „starog“ predratnog, robovlasničkog Juga- pa tako u čuvenoj Foknerovoj kratkoj priči Ruža za Emili, protagonistkinja živi u jedinoj starinskoj kući u kraju, koji se sve više modernizuje i odbija da prihvati smrt svog oca.

Na kraju, bez istorije ropstva, rasizma, predrasuda i vere u izgubljeni i neodrživi cilj, ne može se razumeti jug pa ni njegova književnost. Optimisti ovde veruju u isceliteljsku moć književnosti- suočavanje sa ovim temama može se efikasnije započeti (ili završiti, sada sto pedeset godina kasnije) ako dolazi u formi upečatljivih priča i kompleksnih likova, nego kao posledica obične političke debate. Ukoliko, još uvek verujete u knjige, naravno..

Tekst preuzet sa Bookvar - magazin za proociju čitanja
Autor teksta: Jan Kanja
Slika Andrea Kowch 

 

		>