U knjizi "U znaku vampira"sabrano je devetnaest originalnih, upravo za nju napisanih priča, pripovetki i novela savremenih domaćih pisaca koji temi vampirizma pristupaju krajnje raznovrsno, upuštajući se u prošlost – davnu i ne tako davnu – i ne libeći se da pronađu vampire i u našoj svakodnevici, ili bliskoj budućnosti.

U nastavku pročitajte odlomke iz novele "Kameno saće", autora Ilije Bakić, jedne od, po našem mišljenju, najboljih priča do sada napisanih na temu vampirizma. Iako su vampiri deo folklora Srbije, iako smo navikli na vodenice, šume i ostala zabačena i skrivena mesta, "Kameno saće" donosi drugačiju priču i slika drugačiju, otmeniju Srbiju sa gospodom, alhemičarima, velikim filozofskim pitanjima i odgovorima... Uživajte!

 

KAMENO SAĆE - Ilija Bakić

Vođen odblescima s naprslih i okrunjenih pozlata, Jakopus Kraut, kroz velove mirisa starog i novog papira, pergamenta, kože, boja i lepka, stiže do izvora senki, lojanice postavljene na visoku hrpu rukopisa pritisnutih kamenim pločama i okružene uglačanim bronzanim diskovima koji su odražavali nejaki plamen, pojačavali ga i tako osvetljavali pretrpani prostrani sto i starca retke kose uposlenog nizanjem stranica na debeli konac kome je početak bio u nečemu što je mogla biti korica knjige. Zamućeno finom prašinom svetlo je sezalo do visokih, punih polica, uzdignutih, na dohvat ruke, oko stola, između kojih su se otvarali hodnici u potpunu pomrčinu, da tamo udari i sklizne niz poneko sjajno slovo i na podu se nataloži u paučinu senki.

Kraut stane očekujući da bude oslovljen ali je starac nastavljao svoj posao. Njegovi goli prsti igrali su oko papira, poravnavali ga i kroz rupe blizu desne ivice provlačili konac, zaplitali ga, vraćali u mrak i ponovo udevali u svetlo.

„Oprostite...“, započne posetilac pošto je pročistio grlo.

„Slušam, slušam poštovani...“

„Jakopus Kraut, molim, cenjeni, fizikus, profesorus nauka naturalis i, ako smem do dodam poeta.“

„I alchemikus, poštovani, i alchemikus. Skromnost jeste vrlina ali nemojte u njoj preterivati jer je onda to taština koja jeste greh.“

„Da, u pravu ste.“

„Vaša poseta čini čast mome ubogom domu. Govorite slobodno. Slušam ali ne mogu, još za malo, da prekinem posao. Dodajem poslednje stranice koje ću uvezati sa koricama. Uzice me sada slušaju i ne mrse se. No, ako bih ih ostavio zasigurno bi se splele. Kao da se svete što sam ih zanemario. Knjige žele da se rode što pre i ne vole da im to neko preči. Ima tome par godina kako čitavo leto nisam mogao da uvežem niti jednu knjigu sve dok nisam dovršio onu započetu, koju sam odložio i, avaj, zaboravio. Tek kada je uvezah i pustih pod presu da lepak sazri, mogao sam da koričim ostale knjige. Do tada mi je sve ispadalo iz ruku, korice se krivile, stranice gubile, a uzice ili mrsile ili kidale. Izvolite, moliću lepo.“

„Ah, pa... stvar je delikatna. Ako ne marite sačekao bih da obavite posao.“

„Onda se naoružajte strpljenjem. Bojim se da uokolo nema ni jednog sedala pa ćete morati stajati. A zamolio bih da ne prilazite. Zbog senki.“

Kraut klimne, a par treptaja kasnije shvati da ga starac nije video, no, bi mu nelagodno da glasno potvrdi svoju saglasnost pa ostane nem. Gledajući oko sebe ponajpre prouči mehanizam lampe i uglačanih bakarnih komada. Zaključi da je neko vrlo domišljato uspeo da umnoži snagu plamena. Efekat bi bio kudikamo jači da je lampa bila okružena srebrnim ili staklenim ogledalima ali bi to, naravno, bilo i bitno skuplje. Ipak, trebalo bi imati na umu ovaj mehanizam kada bude prepisivao beleške i sadevao ih u ’Tractatus omnis naturas’, kako je nameravao da nazove svoje krucijalno delo, tu krunu dosadašnjih izučavanja. No, da bi izbegao svakodnevna podešavanja ogledala, mogao bi da ih polugama veže za postolje na kom stoji lojanica i tako odmah ima zadovoljavajući raspored. Ako te poluge za postolje i ogledala budu vezane kao zglobovi aparatura bi bila sklopiva i prenosna.

Starac promrmlja štogod sebi u bradu i prekine Krautove misli a pogled usredsredi na njegovu pegama isprskanu kožu glave, koju retke bele vlasi nimalo nisu skrivale. Učini mu se kako te mrlje, veće i manje, svetlije i tamnije, nisu potpuno nasumične već da kriju nekakav zapis, tajanstven upravo kao i svaki od spisa, ukoričenih ili samo kanapom uvezanih, kojima su krcate sve okolne police, one vidne i druge koje stoje u potpunom mraku.

„Gotovo“, oglasi starac, dohvati glinenu posudu, skine drveni poklopac i prstima zahvati smeđu kašu koju stane razmazivati po hrbatu. Ljut miris iznutrica zapahne prostoriju. Sve to preklopi gornja korica knjige. Starac ustane, podigne svoje delo i odnese ga do dva poveća pljosnata kamena koji leže na golom podu. Neočekivanom lakoćom smakne gornji kamen, na njegovo mesto stavi knjigu, i ponovo vrati teret.

„Tako. Zahvaljujem na strpljenju. Sada vam predajem svu svoju pažnju. Ako nemate ništa protiv, ja bih nastavio da stojim ne bih li pustio sokovima iz tela da stignu u noge i ogreju ih. Sedenje najpre koči, a napokon prekida kolanje snage i toplote pa se noge hlade i trnu a ako sve to predugo traje meso i žile počinju da odumiru. Zato se mnogim teškim bolesnicima otvaraju rane na nogama a potom i leđima. Avaj, zapričah se. Recite poštovani, recite.“

„Da. Zahvaljujem. Kako kazah, stvar je delikatna. U potrazi sam za jednim rukopisom, tačnije rečeno, za spisima koji su zaostali za blaženopočivšim L., gospodstvenikom iz kruga velmože M. Iz više pouzdanih izvora nagovešteno mi je da ste vi jedina osoba u čitavom Starom svetu koja ili te spise poseduje ili ima saznanja gde se oni nalaze.“

„Vi mi laskate, poštovani. Ne bi trebalo da verujete svim glasinama koje do vas stignu.“

„To svakako nisu glasine. Rečeno mi je da su vam znane svekolike knjige koje su igda ispisane i osvanule na svetlo dana. A poznate su vam i mnoge koje ne izlaze iz čuvanih riznica.“

„A meni je znano da ni vi, poštovani, niste bez bogatih znanja o mnoštvu svetova i knjigama o njima.“

„Ne sporim mada je mnoštvo varljivo.“

„Vazda je tako bilo i biće. Knjiga nikada dosta ali je onih dobrih uvek premalo. Ipak... ako smem da upitam, kakva je vaša namera s tim rukopisom? U njemu su tek lični i porodični zapisi...“

„Znači, videli ste ih? Ili ih imate“, poletno uzvikne Kraut pa u trenu svlada sopstveno uzbuđenje, „Oprostite mi nedostatak manira. Dugo već tragam za tim spisima i... najusrdnije molim za oprost.“

„Nema potrebe za tolikim formalnostima. Razumem vaše uzbuđenje. Obojica smo od retkih koji pripadaju ne samo pojavnom svetu već i onom iznad njega, onom većem, duhovnom, zapisanom u bezvremenim spisima. Pokadšto uistinu mislim da sam više s one nego s ove strane.

Da, znan mi je taj spis. Bio je u mojim rukama. Donesen mi je u vrlo jadnom stanju, u pocepanom omotu, sa mnogo rasutih listova kojima se nije znalo pravo mesto. Bavio sam se njegovim uređivanjem neko vreme. Tuce listova rukopisa je izgubljeno. Ni uporna traženja naslednika nisu urodila plodom pa sam ono što je doneto, takvo kakvo je, ukoričio i vratio porodici.“

„Da li su ti listovi vezani za događaje u južnim šumama i zamku...“

„Nemojte izgovoriti to ime. Da. Upravo je taj nesretni zbitak predmet zapisa.“

„Onda sav moj trud ostade jalov“, zaključi Kraut.

„Možda... Smem li da upitam kakav je vaš interes za tu pogibelj?“

„Višestruk, rekao bih. Naučenjački ali i poetski. Svesni ste da je to izvanredni slučaj otkrivanja... nazovimo ih tako, nadljudskih sila. Svaki verodostojan opis mogao bi biti dragocen. Mada, ukoliko nam nije dato da sve to spoznamo razumom, možda će se stihovi napojiti tom snagom.“

„Čudnovato zborite. Čudnovato ali poštovanja vredno.“

„Nažalost, samo uludo.“

„Ipak, ne odustajte. Reči su dvojake, mogu biti zapisane ali i izrečene. Ne bi bilo zgorega da potražite koga od očevidaca i poslušate njihove priče... Ja bih, recimo, potražio šumarevog sina koji je tada bio samo dete.“

„Ali, otkuda možete znati... oprostite, cenjeni, oprostite. Zahvaljujem. Kako mogu da se odužim za vašu ljubaznost? Recite.“

„Dozvolićete mi da ukoričim vaš spis o tom zbitku, ma kakav on bio, rasprava ili ep.“

„Naravno. Vrlo rado.“

„Eto, dogovorismo se. Pođite sada, prijatelju poštovani. Kasno je, a ulice ovog grada nisu sigurne, straže su slabe, a tati vrebaju.“

Kraut se nakloni, okrene i pođe putem kojim je došao. Dok je, zatvorivši kapiju, okretao lice novembarskoj studeni i mračnim tornjevima Kraljevskog grada, u njegov um ponovo uđe slika starčevih belih očiju i on joj se lako nakloni.

 

U kočiji koja ga nosi prema dalekom odredištu Kraut se, zagledan u smrznute pustare, pita kako bi opisao sinoćnji susret sa starcem. Doskora nije sumnjao u sopstvenu sposobnost pisanja i pevanja. Oduvek mu je bilo važno da rečima potpuno verodostojno dočara prizor i događaj. Pazio je na detalje krajolika, nebosklona, fizionomije, odeću i obuću, na dijaloge. Nije se libio ni da prenese misli junaka. Starao se da tekst bude elegantan i ljubak, rime skladne.

Onda mu je, lane, ruku dopala tanušna i neugledna knjižica neznanog mu autora. Isprva ju je oholo listao, očekujući jadnu poeziju kojoj će se podsmehnuti. No, kako je odmicao u čitanju tako je postajao svestan snage teksta pred kojim stoji. Na kraju knjige morao je da ispije naprstak gorkog likera ne bi li smirio lupanje bila. Tokom besane noći u kojoj je palio sveću i iščitavao delove knjige, a potom se u mraku znojio i drhtao od jeze, ukaza mu se da je svo njegovo dotadašnje pisanije jadno u nameri da u reči pretoči vidljivi svet ili nečiji racio. Jer, iza tih krtih i krutih opisa nema ničega, njima nedostaju sve tanane niti koje se prostiru iz prošlosti i odlaze u sutra, a koje ne daju da se potpuno spoznaju u vernom beleženju trena. Ipak, kako izbeći prolaznom, kako zahvatiti trajno? Čak ni knjižica koja ga je naterala na promišljanje nije davala odgovore. U bledilu i bunilu zore i ona mu se otkrila kao nevešt, slabašan pokušaj dosezanja sveukupnog.

Nemoćan da odredi sopstvene misli, predao se sumnjama. Pokadšto bi poverovao da nazire odgovor. Ubrzo se razočarano odricao zabluda. Započete rukopise cepao je i palio. Toplota vatri pekla ga je a njen hladni pepeo rugao mu se.

Tek su nekoliki neodložni poslovi uspeli da potisnu razbuktalu strast. Ali ona je i dalje tinjala i tištala. Konačno shvati da neće uspeti da je razreši ni ako joj se potpuno preda. Sagoreće bespotrebno i zaludno. Otuda reši posvetiti se svim drugim delanjima i pustiti da, negde u njegovom zaumlju, dileme same traže razrešenje. Svoju muku zatvorio je u zabačenu kulu zamka sećanja koju je u posetama uvek zaobilazio. Zato je sada mogao da se premišlja o susretu i njegovom literarnom liku i okane se te rabote ako ova zapreti da ga obuzme. Usprkos tome, sa zahvalnošću dočeka povike kočijaša da stižu do svratiša u kojem će se založiti i odmoriti.

 

Starac je ležao povrh zidane peći. Kraut ugleda tek gužvu starih kožuha i prekrivača iz koje, na poziv, proviri glava suvih obraza, bezuba, kapaka slepljenih žutom skramom.

„Ovaj gospodar bi da te nešto pita, budi se“, viknu sredovečna žena koja je mogla biti njegova kći ili snaha.

Kraut je, stojeći na klimavoj hoklici, gledao u uski prostor između peći i tavanice.

„Slobodno vičite. On je nagluv. Ni ne vidi dobro. Noge su mu slabe. Izjela ih pusta planina, sav taj sneg i ledena voda. Zato nikako ne može da se zgreje. Ja idem da namirim stoku. Ako vam štogod ustreba biću u dvorištu. I domaćin će očas da stigne“, zaključi žena i ode.

„Starino, čuješ li me?“, vikne Kraut.

Glava se trgne i klimne.

„Sećaš li se svog oca? On je bio šumar kod starog velmože. Sećaš se?“

Nekakva škripa stigne iz sumraka.

„Sećaš li se onog lova u planinama kad ste sreli ono... biće?“

„Aaaaa.... ad... a.“

„Napalo vas je, je l’ da? Pa su ga velmoža i vitezovi ranili i... osakatili. Tako li je bilo?“

„Jest, tako je bilo.... Ja mali, otac moj i vojska velmožina. Zaskočilo nas u po noći...“

„I kako je bilo posle?“

U senci se crni grbina starčevog nosa. Diže se kao da će u plafon da udari pa spušta među krpe. I da hoće ne bi mogao da se uspravi u sed. Ipak je, čini se, razbuđen i razgovorljiv.

„Kako? E. Pobilo u snu mnoge. Onda neki pisne. Svi skoče, a ono vitla. Kida. Čupa. Svi vrište... Ne sam ga video. Otac me gurnô pod kola... Tek, svi ga, nekako, skole. Bodu. Velmoža ga zaseče tol’ko da ovaj posrne. Jes’ bio odsečen al odskoči i utekne.“

„I onda?“

„Ognjem su palili rane svima koji su pali. Vriska. Ocu odsekli uvo koje je ogrebao. U zoru se digli u hajku al zalud pa smo se vratili.“

„Nisam to pitao. Nego, je li velmoža štogod uzeo, poneo?“

„A to? Nekakav kovčežić je nosio. Jest. Okovan i potopljen u bure s vodom.“

„I šta je bilo s tim?“

„E. Davno je to bilo. Još sam kugle od blata pravio. Onako se istanji pa savije da unutra bude šuplje, pa se pljune u to. Kad se tresne u kamen to pukne a devojčice ciče. He, kad je to bilo.“

„A kovčeg?“

„Ne znam. Ne se sećam... Ne. Otac je valjda rekao da je bio u podrumu zamka. Al’ se gospodarica plašila pa su ga odneli. Jest. Tako je bilo. Dole u kraljevski grad. Da, da. Baš tako. I ne znam više.“

„Hvala starino. Evo ti malo vina da te zgreje. Uzdravlje.“

Kraut gurne mešinu prema klupku mraka. Suvonjava ruka izroni odatle, raširenih prstiju nalik kandžama, pronađe ponudu i odvuče je u svoje skrovište.

Sišavši sa hoklice, Kraut izađe pred kuću i sedne na klupu ispod suvog drveta. Sumrak je nadolazio iz dolina, a vrhovi planine još su blistali u suncu. Uto u dvorište uđe pogureni gorštak dugih brkova. Zastane kad ugleda neznanca pa nastavi da se penje prema kući.

„Dobar dan“, nazove mu Kraut na pučkom. „Dole u selu rekoše mi za starog oca. Hteo sam da ga upitam o prošlim vremenima ali, avaj, ne seća se on ničega. Zalud sam dolazio.“

„Staro je to i ishlapelo. Džaba ste put prevalili.“

„Evo nešto novca da vam se nađe zbog smetnje.“ Pruži šaku bakrenjaka.

„Neću odbiti makar nije trebalo. A zašto vam valjaju ta stara vremena?“

„Moj je predak bio u službi kod velmože, a posle mu se trag izgubio pa sam mislio da stari otac možda zna za njega. Ali, eto, ne zna. Biće da je istina da je predak pobegao s nekom ženom sve do mora. Može biti i preko njega.“

„Ako mu je to sudbina bila onda je tako moralo da se desi.“

„Biće. Ostajte mi u zdravlju. Moram da požurim da se za videla vratim u selo. Kočija me čeka na raskršću.“

„Videh je. Hvala i neka vas sreća prati.“

Kraut klimne i spusti se do tarabe, izađe i krene do kočije. Krajičkom oka osmotri kuću. Domaćin je ušao. Ostaje mu da se nada da ga je zavarao pričom. Gorštaci su nepoverljivi i zaziru od posetilaca. Ako već nije mogao da izbegne dolazak, makar niko ne treba da zna za šta je dolazio.

 

Dan je posustajao pritisnut debelim pokrovom oblaka na golu zemlju. Ma kako se smeštao kraj prozora kočije, stranica knjige bila je mutna i puna senki koje su se rojile, migoljile i skrivale slova. Čak su i ilustracije i iluminacije postajale nerazaznatljive. Ako bi, pak, knjigu primakao očima, oblici su se bistrili gradeći sasvim druge linije. Udaljen koliko su ruke duge, crtež bi se premetnuo u sasvim neočekivan prizor. Umesto cveta na peteljci uvijenog u lišće, u Krauta je gledala nekakva zver spremna da zaskoči plen. Oblaci nad zidinama zamka izmetnuli bi se u čestar žbunja i trava kroz koji, ugleda krajičkom oka, migolje klupka zmija.

Napokon odustade od čitanja, sklopi korice i knjigu položi na koleno. Prstenjak, sam od sebe, počne da miluje kožni povez, gladak i podatan. Ispod njega su uzice koje spajaju korice, pa tanušne drvene pločice koje čuvaju papir na kom su otisnuta slova. Pred oči mu se vrati stranica i on prepozna redove ali i njihovu mrljavost. Nema dovoljno oštrine. Boja je nekako musava.

Da proveri sebe otvori knjigu i, stvarno, linije slova mutne su, a obline pune boje. Daleko je to od oštrine koja ostaje za perom veštog prepisivača. Ali otiskivanje bakarnih ploča daje više primeraka. Mada, može biti da bi trebalo raditi drugojačije. Namesto ploče u koju se urezuju sva slova i svi redovi jedne stranice, zajedno s iluminacijama, kada ih ima, i koja se, potom, kao takva, premazuje bojom i prekriva praznom hartijom, možda bi valjalo da se stranica izdeli i u svaki segment urežu slova i redovi pa se potom svi sadenu u jedan okvir koji predstavlja čitavu stranu.

Ali, onda bi se i takav deo mogao smanjivati sve dok se svako slovo ne ureže zasebno i uloži na svoje mesto. Ili da otiskivač ima već sačinjena slova i samo ih ređa po potrebi. Samo, to se čini vrlo zahtevnom rabotom sa bezbroj sitnih delova u kojima teško da bi se neko razabrao, ako bi i iko.

Kraut sklopi oči ćuteći kako pod kapcima tare finu prašinu od koje se, kako govore neki naučenjaci, vazduh sastoji a koje naš slabi vid ne može spoznati čak ni uz pomoć najbolje brušenih stakala.

 

Među spore misli i mrlje boja uđe pitanje: Kako bi opisao susret sa starcem na peći. Prljave krpe koje ko zna koliko upijaju znoj, pljuvačku kliznulu iz otvorenih usta, šmrkalje, krmelje, tihe krike koji nisu postali reči. I zadah belog jezika. I sve godine prohujale a nezaboravljene. I one izgubljene. I slušanje sopstvenog, a nepoznatog glasa. I tuđ glas. I sumrak neznanog doba, nekog dana ili noći, godine. I strah od njih, onih koje dolaze, koliko god da ih bude.

Tek sa svim time taj prizor je potpun. Bez njih je nalik pustari. Prazna, gola zemlja.

 

Vetar je utihnuo kao da ga nastupanje mraka tera od sebe. Odjekuje bat kopita. Sevne iskra kad potkovica klizne preko kamena kojim je popločano dvorište svratišta. Vlasnik istrči iz kuće, briše ruke krpom, zajapuren dahće: „Izvolite, poštovani, moliću lepo, izvolite.“ Sve je izrečeno u dahu, kao jedna, dugačka, neprekinuta reč.

Kraut klimne. Osvrne se i, kroz procep kapije koju sluge zatvaraju, učini mu se da na vrhu brežuljka, u kolopletu magle vidi konjanika, nepokretnog, ukočenog spram sivila koje gasne. Zausti da rekne da sačekaju jer eto im novog gosta, ali se dveri s treskom sklope. Slegnuv ramenima, uđe u široku trpezariju niske tavanice i priđe ognjištu na kom vatra liže debele cepanice. Domaćica donosi kuvano vino, toplu pogaču, mešinu sa starim sirom, drveni tanjir s kuvanom šunkom, ljute paprike, glavice belog i crnog luka.

„Moliću izvoljevajte založiti se. Sigurno ste izmoreni. Dug je put kroz pustu. Vetar pije snagu čoveku, nađe svaku rupicu u kolima i bundašu. Postelje su spremne, vreli crepovi stavljeni pod perine da ih ugreju. Izvoljevajte.“

Kraut zamoli za lavor sa vodom da se umije. Dok briše kapi sa čela uđe kočijaš trupkajući nogama. „Do jutra može i sneg da zapadne“, kaže i prilazi plamu da se zgreje.

 

Promaja zeva odasvud, poteže plamen lojanice gotova da ga otkine pa zanemoća, izgubi dah i plamen se uspravi, ojača, zapucketa a onda ga zanjiše ledeni dah iz drugog ugla. Kraut leži pokriven do nosa. Noćna kapa skriva mu čelo. Sluša škripu krovnih greda, cvilež grana dvorišnog hrasta. Beležnicu stiska desnom šakom. Žmuri, a kapci trepere. Ulazi u zamak nameran da pregleda spise koji su složeni u kovčegu na podu velike dvorane. Ovlaš razgleda kule i zidine sa grudobranima, grabi napred i već je na stepeništu i mermernom mozaiku. Šestokraka brava kovčega lako se otvori pred njegovim kažiprstom. Ispod poklopca su dva pergamenta uvezana širokom žutom trakom a kraj njih je i knjiga sećanja gospodstvenika L., bez stranica za koje sada zna da nikada nisu nađene ali jesu postojale. Dotakne najbliži spis. Nije mu nužno da skine traku i razvije ga. I ovako svijen jednako mu je čitljiv kakav bi bio da ga rasprostrtog gleda na punom danjem svetlu. U njemu gospa velmože M. moli poglavara Crkve jedinog Boga za savet. Ispoveda mu svoju pravobožnost i strah od predmeta koji je njen gospodar i muž doneo iz pohoda organizovanog da se prekinu mračni događaji u velmoži pripadajućim selima. Taj kovčeg, jada se gospa, unosi nemir u njenu dušu i telo, ona u gluvo doba noći čuje, makar da je kovčeg u najdubljoj tamnici, iza debelih zidova i u okovima, kako se njegovo sadržanije otima i udara u zapreke. Gospodar odbija da usliši njene molbe i uništi ono što naziva svojim plenom. Čeljad u zamku je uznemirena, mnogi pate od noćnih mora ili nesanice, puno je bolesnih, ispijenih lica i bele kože. I okolo zamka strahotni se slučajevi zbivaju: stoka naprasno lipsava ili koti mrtvu mladunčad, psi noću neprestano laju i kidišu da oslobode se lanaca. Već je više muževa i žena ali i dece netragom nestalo. Poneki su nalaženi u čestarima, sasušeni u telu, otvorenih očiju i iskeženih zuba. Gospa sluti da štogod nečastivo pohodi sela i okolna brda, strahuje da će udariti i na zamak, makar ga čuvala straža, kopljanici i konjanici. Zato ona najusrdnije moli za savet za izbavlenije od ove pošasti i pogibelji.

Trgne se. Jesu li to psi zavijali kao da jauču? Otre znoj sa čela i iz očiju. Plamen je uspravan, samo njegova kresta drhturi i pucketa. Podne i tavanske grede mirne su. Zidovi stoje. Njegova noga iskliznula ispod perine utrnula je od hladnoće. Vrati je u toplu kolevku sve osluškujući. Tišina. Omama. San varljiv. Tlapnja.

 

U jutru koje nikako da se rascveta, Kraut trupka po smrznutoj zemlji na koju je vetar naneo snežnu skramu. Konji stružu ušima. Njihov dah nevoljko se diže i razbija. Kroz otvorenu kapiju magla otiče u pustopoljinu.

Amovi su napokon zategnuti, kočijaš na svom sedištu, a putnik zguren pod nekoliko prekrivača i konji upinju da otrgnu točkove iz ledenih okova. Kapija i ljudski glasovi ostanu iza, u daljini, a ravnica se podastre pred njima. Sve je nekako gluvo, nemo, uvijeno u inje.

Na krivini ciknu točkovi i sete Krauta na toplo ostrvo koje je napustio skrhan nenadanim otkrovenjima čija jarkost ga je namah oslepela.

 

U neko doba poseti ga stara misao. Sada prolazi kroz pustaru i samo ga zverčice i ptice vide. Ulazi u njihov vidokrug i izlazi bez traga, a one nastavljaju putevima svojih nakana. Može biti da na nekom dalekom brežuljku, koji on ne vidi jer je okrenut drugoj strani, stoji kakav pastir ili putnik namernik, posmatra prolazak kočije i ispraća je pogledom pa krene da sledi sopstvene staze. A on, Kraut, promiče, nedodirnut svime uokolo, više i nije tu, otišao je, vučen i usmeravan planovima i željama kojima stremi.

 

Dva brega pre nego što je ugledao Kraljevski grad, Kraut ga je namirisao. Da li zbog bistrog, sleđenog vazduha ranog popodneva ili zbog lakog vetra koji mu je dolazio u susret, tek, gusti zapah ušao mu je u nozdrve. Upravo kao što se posetitelju, koji ulazi u bolesnikovu sobu, grlo stegne kad namiriše vonj bolesti. Zatvorenih očiju, nagnut kroz otvoren prozor, pokuša da razluči sastojke tog zadaha, da otkrije arome trajanja, kretanja i živog truljenja, zidina i kanala s gustom tekućinom koja može biti sve drugo osim vode.

Onda, na vrhu brdašca u uši se uvuku titraji iz kojih će nabujati šum, šapat i, napokon, žamor brloga, klupka, roja, krda još skrivenog od pogleda.

Odustavši od napora, Kraut se zavali u sedište i pomisli kako su, može biti, gospu velmože M. upravo ovakvi zvuci, tako strani usamljenom zamku na vrhu visokog brega, bunili i plašili. I ne mogaše drugo do da prizna kako i on, makar bio uporni putnik, zazire od tog i takvog oglašavanja ljudskog strva.

 

U puni bazd uđoše kao što se ulazi u vodu toplu koliko i telo, lako i neosetno, sve dok se Kraut ne zagrcne i grčevito zakašlje. Kopita su već neko doba odzvanjala praćena jekom koja se odbija od visokih ciglenih zidova magacina i bazena u kojima se štavi koža ili boji platno. Dugi nizovi o štrikove rasprostrtog belog platna rasterivali su sumrak ali se on vrati čim su zamakli među ulice sa majstorskim radionicama.

Kad, napokon, izađu na široki put koji se uspinje do citadele na vrhu brda, vetar im donese svežinu planinsku. Kraljevski grad jeste se raširio daleko od odbrambenih zidina zamka u kom je negdar bio ali je njegovo srce i dalje ostalo na starim temeljima. Prelazak preko pokretnog mosta iznad dubokog kanala crnim ledom okovane vode uvodi i sada namernike u najuže krugove moći.

Silazeći na kaldrmu izbrazdanu ožiljcima od potkovica koje nisu izglačali nebrojeni đonovi prolaznika i putnika namernika, Kraut se zapita može li se opisati zbir svih usuda koji su ovuda nosili ljude, može li se zabeležiti sticaj mnoštva sila Dobra i Zla koji je dizao ovaj grad jednako kao i naraštaji zidara. Čvrsto oslonjen na obe pete on se ispravi a kičma njegova zakrcka. Kapija zgrade u kojoj stanuje otvori se uz tresak, a kućepazitelj se nakloni pazeći da ne prospe ulje iz lampe kojom osvetljava ulaz.

Kraut otpusti kočijaša rekavši mu da namiri konje, a potom se i sam založi i naspava, poslaće po njega, ukoliko mu sutra bude bio potreban, pa uđe praćen lelujanjem prozirnih senki. Popne se do svojih odaja i zahvalno priđe ognjištu čije se dno rumenelo. Dohvati žarač i njime razgrne pepeo. Iskre uzlete, a on doda par tanjih cepanica koje lizne tanušni plamen. Kućepazitelj zapali sveće na stolu i ponudi gospodaru hladnog pečenja i vina za okrepu. Kraut ostane zagledan u vatru sve dok sluga, pošto je na sto ostavio pladanj sa večerom i poželeo mu lak san, ne izađe iz sobe. Onda se okrene i zorno osmotri sobu. Sto, krevet sa baldahinom, teške zavese navučene na visoke prozore i dva duboka ormana sa knjigama i spisima. U susednoj sobi, iza vrata za koja samo on ima ključ, počinje njegovo pravo carstvo. Zidovi prekriveni knjigama i, na sredi sobe, veliki, masivni sto sa svakovrsnom aparaturom nužnom vrsnom alchemikusu. Naravno, ukoliko priroda njegovih opita zahteva još prostora on se spušta u podrum koji se prostire ispod čitave zgrade.

Priđe uznožju kreveta, sagne se i napipa noćnu posudu. Izvuče je, skine poklopac pa se uspravi i, razdreši kesicu nakurnjaka, oslobodi ud i pomokri se. S uzdahom olakšanja dovrši rabotu, vrati sud na pod, poklopi ga i gurne na mesto. Zatvori kesicu ali je ne zaveže nego tek pritegne uzicu, iz desnog rukava izvuče maramicu i obriše ruke pa i nju vrati gde je bila. Konačno ode do stola i naspe vina u tananu staklenu čašu pa se, ugasivši sveću, vrati do već razgorele vatre. Razigrane senke na tavanici i naspramnim zidovima zakratko se usklade sa njegovim damarima, a onda ga obmota veo topline. Ispivši, spusti čašu na pod i teška koraka dođe do postelje, leđima padne na nju i nespretnim prstima nađe prekrivač koji prebaci preko sebe. Noge, odupirući se jedna o drugu, izuju cipele i uvuku među perine složene udno kreveta. Svetla nestane, a sa njim i misli.

 

Iz sna ga prene drhtanje. Hladno mu je. Otvori oči. Samo malo dubokog crvenila vidi u ognjištu. Teško se izdigne, napipa perinu i pokrije se. Predajući se toplini i sigurnosti začuje glas koji dolazi s ulice. Gradski stražar uzvikuje da su tri sata i da je sve mirno. Onda ga prelije tišina.

 

Budan je, ali ne zna zašto. U potpunom mraku nikakvi se zvuci ne čuju. Toplo. Usta i grlo peče blaga gorčina. Sklopi oči ali san se ne vraća. Telo je lomno i nemoćno ali duh krepak. Konačno, nevoljno se otkrije i otapka do zavesa pa ih razmakne. Mesečina iza mrazom prošaranih okana zablesne ga. Okrene se i vrati. Taman kad se nagne nad postelju začuje kako stražar pod prozorom viče: „Tri su sata. Sve je mirno.“ Legne a malo kasnije začuje isti uzvik samo sada već na kraju ulice. Sklopi oči, a tišina ga opet, kao duboko more, preklopi.

 

Dan je dobrano odmakao kad se Kraut konačno razbudio. Sedne u postelju, pod leđa gurne još jastuka pa povuče uzicu koja prizove kućepazitelja. Naloži mu da zapali vatru i u bokalu donese mlake vode. Kad toplota smlači vazduh ustane, izvuče lavor ispod uzglavlja kreveta, stavi ga na sto, ulije u njega vodu i, mada sputan odećom u kojoj je spavao, umije se. Obriše se pa, drhtureći, raskopča prsluk, skine ga, raspojasa se i svuče pantalone. Jasno oseti kako sokovi, zaustavljeni neprikladnom odećom, jurnu telom. Noćni odmor traži laku, prostranu i dugu košulju. Telo se u snu širi i svaka prepreka koja to preči može da uzrokuje nemiran san ali i teže poremećaje. Istežući udove vrati se do postelje, sa uznožja uzme svoj kućni haljetak i obuče ga. Na gole noge navuče pletene nazuvice. Gruba vuna ga zagolica. Čvorovi u tkanju nateraće krv da brže kola i tako zagreje tabane i prste.

Konačno sedne za sto, skloni platneni salvet sa hrane koja će namesto za večeru poslužiti za doručak i založi se.

Vino, od noći hladno, klizi bez ukusa. No, posle treće čaše oseti kako se utrobom razliva milina pa ustane i pomalo nesigurno vrati postelji da se ispruži na nju i, u trenu, usni.

Tek kad nešto, možda beli golub, proleti i rascepi sumrak, spozna da je budan i gleda kroz prozore. U glavi mu bistrina, u telu lagodna utrnulost. Vatra gori. Biće da je kućepazitelj na prstima ušao i naložio. Da ne bi nemog pokreta mogao je ostati čitavu noć zagledan u tihi prelaz sumraka u mrak i nazad.

Ipak, podela se zbila. Majušna i neugledna ona razotkriva razlike dva, kako bi rekle njegove učene i poštovane kolege, postavlenija. Sna i jave, svetova u kojima telo prevladava um i ono u kome um nije sluga droba. Svetova smrtnosti i bez smrtnosti. A granica međ njima tanana je, prozračna.

Bude li ostvario svoj naum on, Jakopus Kraut, doći će na njen rub. I prekoračiti ga.

 

Sumrak, ipak, varljiv je kao i budnost njegova. Jer, kad mu se kapci, po svojoj volji, uzdignu, Kraut susretne novi dan, snažan u vedrom nebu kojim brode sunčeve strele.

Otrgne se, ne bez napora, podatnoj toplini i stane na noge, klecne ali se izdigne pa iskorača teško, lomeći krtost zglobova, do ognjišta, razgrne pepeo i nahrani žar. Kad plamenovi liznu drvo okrene se prozoru, dođe mu osetno lakše, osmotri ulicu kojom promiču kočije, pa priđe ormanu, milujući hrbate odabere dva podeblja sveska, izvuče ih iz ležaja i tako se naoružan uputi stolu, ostavi knjige jednu do druge, sedne na hladnu stolicu, zadrhti, prikupi peševe haljetka pa dlanove položi na korice, levi na crnu, desni na smeđu.

 

Put do Kraljevskog arhiva vodi uzbrdo, nasuprot ledenom severcu od kog bridi vrh nosa i suše se usne. Na raskršću Kraut ugleda kulu koja se gradi već četvrtu godinu da bi na njenom vrhu bio postavljen horologijum. Zima je ponovo prekinula radove i sva je prilika da do sledećeg proleća neće biti građevinara na skelama unutar zidova i oko njih. Podanici Kraljevi nisu razumevali svu tu rabotu jer su navikli na stražare koji su noću objavljivali pune sate, a danju je podne obznanjivalo gradsko zvono. Na centralnom trgu, u zid Kraljevog boravišta ugrađen je senokaz koji je, za vedrih dana, pokazivao vreme. Sprava koja će, sa vrha kule, vidna svima u gradu, meriti sate nije stanovnicima bila potrebita. Posebice kad su dočuli da će u njoj biti nekakvi tegovi i točkovi sa zupcima i opruge. Bilo je glasina da je sve to gvožđe samo obmana jer u kuli će živeti kepeci upregnuti da sve to potežu i pomeraju. A bude li Kralju volja vreme će teći brže ili sporije. Ili će ga on zaustaviti što, svima se činilo, niko ne sme, pa makar bio i Kralj.

Ipak, gradnja, nasuprot svim prirodnim nedaćama, napreduje i biće okončana koliko sledećeg leta. Kraut, kao čovek kome novotarije nisu strane, nije loše sudio o svom tom poslu. No, isprva u nekom delu njegovog uma a potom i zamka sećanja, ostala su pitanja kojima nije mogao ni naslutiti odgovor. Najpreče je bilo određenje prvog trena u kome će se započeti meriti sati. Ko će i kako odrediti taj tren? Posebice jer vreme traje i teče otkad je sveta i veka. Međutim, da li baš tako jeste? Da li je vreme postojalo i pre nego su ga ljudi izmislili i počeli meriti klepsidrama i senkama? I, koje će vreme biti ono pravo ako se sati prema senkama i horologijumu na kuli ne poklope?

Sam je Kraut u svojim odajama imao nekoliko peščanika i klepsidri i znao je da su njihovi hodovi različiti. A svakako nisu bili isti sa rastom ili padom senke. Vreme koje je Kraut merio bilo je, opet, različito od onog koje su merili drugi stanovnici pa čak i sam Kralj. Svako je imao i ima svoje sate i po njima se ravna.

Za svojih alchemikus opita u kojima su sati značajni uvek je koristio tananu klepsidru jer se bezbroj puta uverio da je najpostojanija. Kako će se ravnomernost horologijuma meriti nije mu bilo znano pa je jednako bio oprezan prema njemu koliko i znatiželjan.

Napokon, svake noći Kraut je slušao kako se vreme isteže već prema hodu stražara koji ga izvikuje. Kad načini pun krug i vrati se do centralnog trga, stražar započinje novu ophodnju i objavljuje drugi sat. Taj novi sat najbrže dođe na polazištu i ostaje isti sve dok stražar zaokolno opet ne stigne do trga. Onima najdaljima od trga, vreme najkasnije stigne, mada bi svima trebalo da bude isto. Ili ne bi trebalo? Zašto bi?

 

Vratnice Arhiva popuste pred navalom i Kraut kroči u zgradu. Uputi se, između stamenih stubova do prostorije naspramne ulazu gde, iza odškrinutih vratnica, zatekne u širokoj naslonjači činovnika, još mladog, ali lica i tela utonulog u masnoću, kako, ruku prekrštenih na stomaku, blaženo spava. U uglu usana rasli su i nestajali mehurovi pljuvačke.

Zaključivši da ovo pogoduje njegovim nakanama, posetilac se, koračajući unazad, udalji i nastavi hodnikom prema zabačenim sobama u kojima su odlagani stari spisi, nacrti i planovi. Odlučno uđe u jednu od njih, koju je, do sada, nekolicinu puta posećivao i istraživao. Nađe je jednako praznu kao i ranije, baš kao što su i šarke ponovo jezovito ciknule. Ni raspored spisa nije se promenio pa Kraut lako otkrije mesto na kom je okončao poslednju posetu i od koga nastavi da vadi teške tomove, uvezane u rasušenu kožu koja se kruni pod prstima.

Naravno, čim je otklopio korice i prelistao par stranica oseti golicanje u nosu i glasno kine, jednom pa zatim još par puta. Stoga maramicom pokrije nos i usta i nastavi premetanje stranica sa zapisima o događajima koji su smatrani toliko važnim da su iz jednog, stvarnog sveta preneseni u drugi, netelesni ali trajni. Kraut je sasvim lako, mada je mastilo ponešto izbledelo, čitao o bogatim žetvama zbog kojih je cena hleba pala pa su te zime svi bili siti, o hvatanju, mučenju i konačnom razapinjanju krvnika od koga je čitav grad drhtao, o kažnjavanju preljubnica, o ugovorima kojima se za večito prodaju sela sa svim stanovnicima i pripadajućim njivama i pašnjacima. U svojim traganjima Kraut je za sobom ostavio vremena kada su gradski i Kraljevski anali istrajno beležili takva događanja i sada je bio u godinama zapisa nastajalih nasumice, prema nahođenju pisara ili po naredbi zvaničnika. Ipak, čak ni ta iscepkanost nije uspela da uništi tokove življenja i sumnjičavi poeta nije mogao a da se ne divi tolikoj snazi kojoj, ponovo se uveravao, nikakva spisateljska veština nije ni približna a kamoli ravna.

Pošto je predano i strpljivo spustio pregledanu, krhku stranicu na njeno mesto Kraut pogleda sledeću i pretrne. Oči isprate grube linije do njihovih ukrštanja i ponovnih razilazaka. U treptaju spozna čitav plan i bi mu jasno da je našao traženo. Sama od sebe, levica posegne za skrovitim džepom kaputa u kome leže pisaljka i beležnica.

***

Molba gospe velmože M. poglavaru Crkve jedinog Boga nije bila uslišena. Ali, priseća se i upisuje, poštovani L. gospodstvenik iz kruga velmože M. kako je diskretno ali potanko bio propitivan iz Kraljevskog grada o zdravlju svoga gospodara. U poverljivom razgovoru s izaslanikom samog Kralja, izneo je sve o velmožinim običavanjima spram jela i pića, kao i o stanju njegove probave i učincima iste, o osobama koje posećuju velmožine lične sobe i, posebice, postelju, o navikama u oblačenju, o pranju i zapiranju, britvama kojima ga briju, mirisnim uljima i vodicama koje su mu na raspoloženiju i jošte o brojnim sitnicama koje su znane odabranima iz kruga oko velmože. Poštovani L. nije znao da odredi naum iza ovih pitanja ali je slutio da se neko dobrano brine o zdravlju njegovog gospodara.

Naredne je zime velmožino zdravlje počelo da kopni i nikakvi eliksiri i puštanje krvi nisu uspevali da ga uzdignu na noge. Istina, velmoža nije pao u postelju ali je snaga vidno isticala iz tela njegovog a duh je bludeo, nevezan i nevoljan da povrati se domu svom i svakodnevlju. Svi oko velmože behu zaplašeni i sve jednako nemoćni da učine štogođ da se ova muka odagna.

 

Svet smrtni nije šta drugo nego hranilište. Kao što ljudi idu u lov po šumama na veprove i jelene tako i krvopijci traže hranu među ljudima. Znano je to otkako je sveta i veka. I kao što neki jelen za života svoga nikada ne vidi lovce i ne bude gonjen, tako i ljudi mnogi provedu vek svoj a da im se putevi ne ukrste sa krvopijcem. Oni kojima se šta takvoga ipak zadesi, padaju kao i zverad koju su, može biti, i sami gonili i ubili.

U rasporedu po kojem svet se dešava, krvopijci imaju svoje mesto kao i ljudi i zverad druga. Ništa se tu menjalo nije od kako je pamćenja i zapisa.

Crkva jedinog Boga, međutim, proglasi da su krvopijci lik nečastivih sila i prokle ih. Narod se zaplaši i više nego je trebalo. Sledbenici Crkve oglase potom sebe lovcima na krvopijce i braniteljima ljudskim.

Ali, kako sve što se na jednu stranu pokvari mora na drugu da izađe, tako se raščuje kako krvopijci sada ne nastaju samo načinima po kakvima su nastajali od uvek nego se bude i zarad toga što neko nije pogreben po pravilima Crkve. Tako se podanici Crkvini ne upokojavaju mirno upravo zato što nije valjano sleđeno ono što Crkva njihova propoveda i naređuje i u šta njeni podanici veruju čista srca i duše. I otuda se broj krvopijaca poveća tima što su nastali na ovaj novi, drugojačiji način. Uznemirenje starog tako se izokrenulo i izrodilo u još veće zlo nego što je do tada bilo.

 

Napokon je gospa velmožina sazvala sve gospodstvenike iz kruga okolo njega i naložila da ga zatvore u odaje na tri dana koliko će ona biti odsutna. Gospodar L. piše kako se gospodar vazda žalio na zimu i tražio da još i jače založe vatru tako da su u jednom trenu svi oko njega hodali samo u donjem rublju dok je on, umotan u vunene pokrivače i medveđe kože, beo u licu, cvokotao zubima, a čelo mu je na dodir bilo hladno kao da je upravo ušao sa ciče zime.

Gospa se, kako je i rekla, povratila za tri dana donoseći dva bureta vode. Jedno je zgrejano i njegovom je vodom napunjeno korito u koje su stavili velmožu umotanog u pokrivač koji nikako nije hteo da pusti. Ako se isprva bunio, vikao i zapomagao, kad su ga potopili u vodu, gospodar je namah umukao i utonuo u san. Kad se voda rashladila, gospa naredi da njenoga muža, ne budeći ga, izvade i odnesu u postelju. Lako su ga digli, iz ruku izvukli krajeve pokrivača i preneli ga među perine. Velmoža se nije budio. Spavao je ostatak dana, čitavu noć i sledeći dan dok se sunce nije uspelo do zenita. Gospodstvenici su se smenjivali kraj njegovog uzglavlja, malo-malo proveravajući diše li jer je tako tiho spio. Gospa je, iza paravana, pod svećom tiho čitala nešto iz knjiga koje je donela sa puta.

Konačno, kad je sunce bilo najvišlje na nebu, velmoža se razbudio, ogledao oko sebe i, slabim ali jasnim glasom, upitao koji je dan. Onda je zatražio da mu donesu ića i pića i sebi prizvao gospu svoju.

Za tri dana se toliko oporavio da se na njemu nikakva bolest više nije očitovala. I sve do svoje smrti nikada više nije bolovao.

A ono drugo bure gospine su sluge odnele u podrum da odatle bude odvezeno još dok je velmoža povraćao snagu svoju.

***

 

Priče o borbi sa stvorom sred šume, u mahnitom mraku, potekle od služančadi i štitonoša, razbuktale su se među pukom. Smrtne rane, uboji i sakaćenja vitezova, gospodstvenika i velmože izmešaše se sa stradanjem konjušara, šumara, oružara, slugu, junaka i kukavica.

Sred sve te gungule osta upamćeno, mada pre naslućeno nego viđeno, da je velmoža mačem svojim osakatio nečastivog stvora, da odseče komad tela njegovog. Govorahu da mu je odvojio ruku od ramena, isekao obraz, otkinuo uvo ili deo bedra.

 

U popisu predmeta ostalih za blagopočivšim poglavarom Crkve, koji se jedinom Bogu predstavio u svom osamdesetom letu, a koji je neznanim putevima stigao do jedne starinarnice i tamo čekao da ga Krautova ruka, u potrazi za krajem uzice što je čuvala naramak hartija, napipa iza reda knjiga, mastilom izbledelim od izlaganja suncu i kiši zapisano je i bure puno neznane tečnosti i zapečaćeno, u kome, kad se pomeri, nešto tvrdo udara. Bure je unakrsno povezano lancima a katanac zaliven voskom. Ključa za njega nema.

 

***

Uboge stvari onih koji su se odrekli zemnog trajanja zarad služenja jedinom Bogu dele se braći po veri i posvećenju. Ono što ostane nepodeljeno ili što nije toj nameni pogodno odlaže se negde gde ne smeta svakodnevne dužnosti. Kako je malo ili nimalo mesta prazno u Crkvi i oko nje, u zgradama namenjenim sveštenstvu, takove se stvari sklanjaju na manje vidna mesta. Kakva su tavani i podrumi.

 

Pod hodnika zemljan je, vlažan ali ne i blatnjav. Pokadšto se tlo ulegne pod težinom tela zato što dugo ovuda niko nije hodio pa je zemlja počela da buja i bubri.

Svod je od cigala. Plamen baklje prlji paučinu koja je tamo ispletena, a ova gori brže nego što Kraut hoda pa on vidi kako, pred njim, niti bivaju sažežene nalik kakvim malim, usporenim munjama na bliskom crnom nebu.

Ljuti dim smole, kojom je natopljena glava baklje, udara u svod, za tren se koleba a onda ga promaja odvlači napolje.

Pobočni zidovi jednako su od cigle i puštaju prolaznika da potpuno raširi ruke.

Put je, za sada, ravan ali se Kraut priseća da bi vrlo skoro trebao početi da uspinje se jerbo je Crkva višlje, bliže vrhu brega.

 

Meso, kost i žile jednog tela deo su njegov i isti s njim pošto svima kolaju životni sokovi. Svaki je komad važan za telo. Ako ga se osakati skončaće ili patiti zato što celina razbijena je.

A svaki odvojeni deo i nadalje pamti kuda pripada. Samostalan neće zadugo potrajati. Osušiće se njegovi sokovi i meso se pokvariti.

Neki alchemikusi, posvećeni ponajpre istraživanjima tajni življenja telesnog, tvrde da su uspeli sačuvati otkinute delove tela potapanjem u tečnosti naročitih sastava. Drugi su to isto uspeli stavljanjem tog komađa na led. Napokon, kao vrhunski svoj uspeh, oni navode da su odvojeni deo vratili telu, baš na mestu odakle je istrgnuto, i da je takav srastao sa celinom. Nadalje su pokušavali da telu sakatom nadodaju delove nedostajuće ali ne one koji mu pripadaju nego slične, potekle od drugih, tuđih bića. Ali, u ovakvim opitima nikakvih nije uspeha bivalo.

***
 

Ako kalemiš dva drveta ili loze, jednu velikog i jakog stvora sa majušnim izdankom drugog tela, sokovi se njihovi mešaju i izrodiće se plod koji je nalik na oba dela.

 

Noga se spusti i potone. Desnica pođe naniže da joj pomogne ali ne nađe oslonac. Trup se preturi, torba zapne. Levica sukne naviše pa nadole. Plamen lepeta a onda poleti i nestane.

Kad mu se vid razbistri Kraut ugleda baklju na tlu, čini mu se vrlo daleko, ali barem nije se ugasila. Njegov obraz je na hladnoj zemlji, telo ispruženo. Uspravi se toliko da sedne, poduprt desnicom. U levom ramenu seva bol. Noge su ugruvane, kolena podbijena. Torbe se razletele uokolo.

Osvrne se. Po lakom vazduhu zna da nije više u uzanom hodniku nego u kakvoj velikoj sobi. Zidove ne vidi baš kao ni svod. Udahne par puta duboko pa se teško osovi na noge i došepa do baklje. Izdigne je koliko desnica može ali nikakvu tavanicu ne domaši niti ugleda druge zapreke. Postoji još malo, taman da se uznemireno bilo utiša pa krene. Nabroji pedeset koraka do stene koja se izdiže u mrak. Uputi se kraj nje ulevo i za par koraka ugleda zjap mrklog otvora. Iza njega stena nastavi da ga vodi sve do ciglenog zida koji, opet potraje do novog otvora oko koga su razbacane torbe, i nadalje do ugla u kome se sretne sa sledećim zidom. Ovaj se, preko dva hodnika, istegne sve do stene, iste one od koje je Kraut pošao. Znači ispeo se u nekakvu pećinu iz koje se granaju tuneli. Takvo čvorište jeste bilo ucrtano, ali nikada ne bi pomislio da će biti ovako veliko i visoko.

Vrati se do torbi, prikupi ih, proveri da se nije sumpor rasuo, nađe beležnicu i izlista do strane na kojoj je precrtao plan nađen u Arhivi. Valja mu sada desnim putem, sasvim kratkim jer je već nadomak cilja.

Ispije iz mešine par gutljaja vode, učini mu se ledena, pa na maramicu izlije još malo i prebriše lice i vrat da skine skoreli znoj. Sve jednako držeći baklju izdignutu uprti terete i krene kuda ga je slika usmerila, žaleći što nema vremena da prođe i drugim putevima i njihovim tajnama.

 

U mesu i sokovima jesu i čestice etera, koje sve i svja vezuju za Tvorca jer jesu od Njega.

 

Tunel je tesan, izbijen u živoj steni koja belasa pod plamenovima. Opipava oštrice zastale od lomljenja. Dim ga obavija i goni na kašalj, nateruje suze.

Taman pomisli kako predugo ide i da je, može biti, promašio put kad izbije u drugu dvoranu. Stenu smeni prazni mrak.

Spusti torbe, pa krene nadesno. Baklja obasja kameni zid koji se spaja sa tunelom. U njemu su, od poda naviše, izdubljene niše. Priđe onoj u visini očiju, spusti malo baklju da obasja joj sadržaj. Za tren zastane pa korakne unazad. Unutra su naslagane lobanje i kosti ljudske. Izdigne se na visinu prstiju i u gornjoj niši nazre isto. Čučne i u donjoj ugleda kosti. Gde-gde nazre komađe tkanina i kanapa kojima su trupla bila uvezana. Na pokojoj lobanji još ima kose i kože koja visi sa kosti ili je još uvek sa njom slepljena.

Krene duž zida sve jednako nalazeći niše prepunjene ostacima ljudskim. Digne baklju ali ne uspe mu da osvetli tavanicu. I svuda uokolo je to kameno saće. Osvrne se i nazre naspramni zid pun crnih udubina. Ušao je u kosturnicu sledbenika Crkve jedinog Boga. Biće da dugo već ovde ne ostavljaju svoje mrtve jer vazduhom ne pluta zadah truljenja nego samo ljuta prašina.

Pod nogama mu pukne. Odstupi pa se sagne. Zgazio je i slomio nečiji zub. Ima ih još nekoliko u prašini. Pažljivo ih gurne do zida.

Napokon stigne do ugla u kom se ovaj zid sreće sa sledećim. I taj je kamenit i izdubljen. Ipak, već posle par koraka vidi da su neke niše prazne. Još malo dalje i nema više kostiju. Zato ima drugih stvari. Alata zidarskog i klesarskog, čekića i dleta, mistrija, sasušenih i napuklih korita za malter, izvitoperenih uglomera, glinenih ćupova, tocila. U narednoj nađe dve kutije. Osvrne se i malo dalje ugleda gvozdeni držač za baklje u zidu. Zatakne svoju pa se vrati, izvuče jednu kutiju i donese je u osvetljeni krug. Meki prah pokriva poklopac. Lako ga otklopi. Za kutiju je, iznutra, vezan kožnim kaiševima koji, kad teret padne na njih, puknu pa poklopac udari u pod.

U utrobi leži par svećnjaka pozelenelih od vlage i stajanja. Ispod njih su tamni komadi koje Kraut, po mirisu, prepozna kao sapun pa ih smesti gde su bili, a onda vrati poklopac i kutiju tamo gde im je mesto namenjeno. Na svetlo iznese i drugu kutiju, manju ali težu jer su joj ivice okovane. Ova ima bravu ali nije zaključana. Poklopac za telo kutije vezuju metalne šarke, zahrđale ali pokretne. Ipak, njen mali mrak je pust.

Vrativši nepotreban nalaz posetitelj nastavi potragu. Opet ugleda alate koje su majstori ostavili, pa prazne mrakove, pa nešto što je glinena tablica u kojoj su uzdužno izdubljeni kanalići. Za nju je vezana kožna vrećica koja se provalila na dnu. Kraut oduva prah sa tablice i nazre popucalu i oljuštenu boju. Mada nikada ovako nešto nije video zna da to jeste starinska sprava za računanje, da su se u kanale stavljale kuglice, različito obojene prema vrednostima koje su predstavljale, a njihovim se dodavanjem i pomeranjem s jednog na drugi kraj istog kanala ili iz višeg u niži kanal, određivalo dugovanja trgovaca. Kuglice su, može biti, bile u onoj vrećici.

Slegnuvši ramenima okrene se sledećoj niši da tamo nađe tučkove i avane bakarne, činije glinene i drvene kašike. U otvoru iznad tog ugleda samo malene tasove terazija i pokidane lančiće koji su ih jednom vezivali za osnovu.

 

Ako se na telo doda deo tuđeg, manji ali jače snage, lako se može zgoditi da taj prevlada i preuzme celo telo, da u većeg unese ono što je samo njegovo i da domaćina uobliči po liku svome.

Bude li tako desiće se metamorfoza u kojoj se izdiže novo biće.

 

Sa sledećim korakom nestane niša. Umesto njih od poda do Krautovog pogleda izdiže se udubljenje. Nekakav kip je ovde stajao ili mu je tu bilo namenjeno mesto.

Odatle je kameni zid bušen i dubljen bez reda, otvori su svakojakih veličina, razbacani na raznim visinama. Kao da je svaki od sledbenika ili služitelja Crkve po svojoj volji mogao da načini rupu i u nju stavi štagod mu je vredno. Poneki otvor nudi se pogledu. a koji drugi zagrađen je kamenjem ili ciglama.

Kraut zagleda među senke izdubljenih rupa i vidi figuricu načinjenu neveštim prstima, sviralu, grudvu crnog krzna koja je bila nečija šubara, neprepoznatljive sitnice. Sve je to, jednom, nekome, značilo kakvu utehu, sećalo ga na roditelje ili decu, voljenu ženu, davalo utehu i snažilo. Svi su klanjali Jedinom Bogu ali im je jednako potrebovala i ona sitnež svagdanja.

A šta jeste njemu potrebito?

Proziran oblak prekri mu vid a niz udove jurne hladna malaksalost. Bilo kao da preskoči otkucaj. Otrese glavom, jako udahne i slabost mine.

 

Nasuprot, može biti i da telo nadjača i odbaci ono što mu ne pripada.

 

Četvrti zid, deo koji se prostire levo od tunela kojim je ušao, isti je kao i desna strana kojom je pošao. Istina, u nekolikim gornjim nišama naslagane su samo lobanje dok su u onima pri tlu nabacane kosti razne. Štrče otuda butnjače, rebra, karlice, rasuti su prsti i pršljenovi vratni, podlaktice. Uzevši baklju pređe praznu sredinu kosturnice i temeljnije zagleda negdašnje glave. I, da, vidno je po mnogima, ovo su neki pali u boju. Jagodnjače su slomljene, čela naprsla, očne jame razbite, vilice polomljene. Možda je krvnik odrubio glave pobeđenima i nabio ih na kolje da plaše žive pa, kad je s vojskom odmakao, skinuše ih i pogreboše. A tela rasuta i sakata su, pomešana a sva ko jedno, ovamo skinuli i sklonili.

Odstupi od zida do središta prostorije zapažajući plitke kanale u podu. Niz njih se zasigurno cedio preostali životni sok iz tela i oticao nekuda, može biti baš niz stranu kojom se on ovamo uspeo.

Samo, šta to njemu čini i znači? Tu gde je nema onoga za šta je došao. Je li pogrešio? Jesu li ga obmanuli spisi koje je čitao i u sebi povezivao? Ili je prevideo nit nekoju, onu baš ključnu i pošao za pogrešnom? Kosti i relikvije nisu mu nužne, ne valjaju mu. On ište štogod drugo, veće od ovoga.

Uto baklja u desnici zadrhti, plamen se zaguši, iscrpljen. Pođe do torbe pa izvadi novu baklju i spoji je sa starom. Plamen se prenese pa oba živnu i obasjaju kosturnicu. Kraut se osvrne kao da tek sad vidi gde je.

Ono što kome je bitno drugima može da je nevažno.

Odbacujući u ugao staru baklju, vrati se do stene sa raznim otvorima. Priđe jednom zatvorenom kamenovima. Stane ih bacati jednoruko iza sebe. Kad raščisti otvor osvetli ga. Unutra je pregršt suvih stabljika i nekakav svitak. Dohvati ga, pantljika kojom je svezan raspe se, razvije i u bledim slovima iščita molitvu pokornog raba da mu Bog daruje mir. Smota pergament i vrati gde je ležao ko zna koliko.

Nađe drugu prepreku od nekakvih pločica glinenih, izvali ih i unutra ugleda, na nekakvoj tkanini, položenu desnu šaku, isušenu ali još spojenu žilama. Da li je to bilo priznanje učinjenog zla? Ili nečija pokora, iskupljenje zarad koga je odsekao neverni deo svoj?

A šta je sa drugim zlima?

 

Bude li deo suv mogao bi se potopiti u vodu i povratiti u život.

Ne uspe li, valja ga istucati u prah i ovaj progutati.

Makar su iz njega ishlapeli životni sokovi jeste ostao suvi deo i u njemu čvrste čestice etera koje mogu, uđu li u telo toplo, pokrenuti se i preneti u njega sile koje su kolale u biću sada nestalom.

 

Nađe još jednu prepreku pa je nogom udari i razbije. Klekne i unutra ugleda samo pregršt lanaca. Uspravi se, a oči već ugledaju novi zazid, ovaj od cigala koje odoleše prvom naletu čizme. Drugi pomeri tek jednu ciglu. Kraut ponovo klekne. Malter vezuje cigle. Ustane pa među nišama potraži čekić i njime stane da udara u zid. Pomerena cigla počne da se kruni, ispadne iz ležišta. Još par udaraca razglavi cigle oko otvora. a onda čekić usred zamaha spadne s rasušene držalje i odleti u mrak. Kraut prokune, osvrne se, zadene baklju u najbliži držač pa uzme staru, ugašenu baklju, gurne je u otvor i upre o kameni zid.

Posle dva pokušaja još jedna cigla izleti napolje. Kraut klekne i počne da udara po preostalima pa da čupa ih golim rukama sve dok potpuno ne sruši prepreku. Onda, nevoljan da ode po baklju, gurne ruku u mrak.

Za tren mu pred očima preleti slika u kojoj sekira pada iz ležišta i odseca mu desnu šaku.

Namesto toga napipa lanac, izvuče ga toliko da obema rukama može da povuče i upre. Nešto teško na drugom kraju uz škrgut se pomeri da napokon izroni na varljivo, bledo svetlo. Bure zapečaćeno voskom i unakrsno vezano lancem s katancem bez ključa.

 

Bude li snaga dodatog prevelika telo primaoca lako može da se zatruje i skonča u mukama. Ali, zarad dobitka mora se prekoračiti granica sugurnosti i stati na varljivo tlo koje daruje nagradu ili vodi u propast.

 

Četiri udarca dletom polome katanac. Duže je po nišama tražio alat nego što mu je trebalo da prebrodi prepreku. Ali, njega ne preči uvažavanje za pokojnika koje su imali oni što su poštovali volju svog starešine i skrili bure. Srećom po Krauta, ti prosti sledbenici nisu mnogo znali niti previše marili jer bi, inače, bolje od nepozvanih sklonili ostavštinu.

Rasplitanje lanaca isto tako ne potraje. Onda prema baklji okrene stranu sa čepom i odbije ga. Bistra tečnost šikne. Po mirisu bi rekao da je to tek ustajala voda ali zna da sledbenici Crkve tvrde kako to jeste blagorodna, osveštana voda.

Kad žedna zemlja upije dovoljno, bara pronađe kanal kojim je oticao sok iz nekog trupla ovde ostavljenog. Potom začuje u mraku, izdalje, ubrzano kapanje.

Čim mlaz oslabi nagne bure da isteče preostalo i, po udaru, oćuti da unutra i dalje ima nečega tvrdog. Napokon lagano uspravi bure, nameran da sadržaj padne na dno kako bi mogao nesmetano da razbije gornju stranu. Zamahne oštrom stranom dleta i ona se odmah zabode u dasku koja, kad počne da drma gvožđe, pukne. Još koji udar i daska polomi se, deo upadne, a ostatak on iščupa. Druge daske, lišene potpore, popuste na ovlašne udare. Kad obavi ovaj deo posla, Kraut gurne desnicu u bure i povadi upalo. Prsti, tražeći, napipaju hladan, gladak ali ne i, kako je očekivao, sluzav predmet pri dnu.

Spusti bure potrbuške i nagne ga prema otvoru. Teret zastruže unutra pa, sa jednom cepkom, izviri. Kraut klekne, prihvati ga i iznese na svetlo. Posle gotovo dva puna ljudska životna veka neko iznova gleda u crni kovčeg koji na svim stranicama ima znak krsta, sveti simbol Crkve jedinog Boga.

 

A on voljan je i spreman da plati svakojaku cenu.

 

Može biti da namera starešine jeste bila da kovčeg nikada niko ne vidi ali, eto, nije mu se posrećilo. Ako je za utehu nalazač barem nije kakav varvarin nego neko ko uvažava i poštuje takvo činjenje. Makar mu, i opet, vid zadrhti i sporo se izbistri.

Odstupivši od mokrog tla Kraut nađe mesto u kome baklja ponajbolje obasjava dragoceni predmet. Njegovo crnilo guta svetlo ili ga, ako je iskošeno, odražava. Za svoju veličinu je težak. Ništa se ne pomera unutra. Nikakvih pukotina nema na stranama. Nema brava. Krstovi su ispupčeni, biće da su iznutra utisnuti. Kovčeg je već gotovo sasvim suv, voda beži sa njega. Opipa površi. Na jagodicama ćuti samo glatkost. Čak i mesta na kojima se krst izdiže nisu naborana. Ko god da je ovaj kovčeg napravio bio je veliki majstor. Na ivicama i uglovima nema ni spojeva ni naprsnuća.

Onda jedan modri odsjaj razotkrije da to što vidi nije metal već crni lak kojim je metal pokriven. To ga seti na pučke knjižice sa grubim i neveštim ilustracijama u kojima je čitao o graditeljima sa Dalekog Istoka i njihovim magičnim kutijama koje se ne mogu silom otvoriti. Tajnu njihovog sačinjavanja niko u Starom svetu ne zna, kao što nema onoga ko je, nezvan i neželjen, uspeo da ih otvori. Zato se one koriste za čuvanje važnih spisa i predmeta ili za njihovo slanje po proverenim glasnicima. Uvek su slata dvojica, jedan je nosio kutiju a drugi, koji je kretao pre ili posle prvog, poruku sa uputama kako da se pošiljka otvori.

Kraut priđe još bliže baklji pa prinese kutiju očima toliko da se slika gotovo mutila. Krivio je stranice hvatajući odraze vatre, tragajući za pukotinama. Glas u njemu je opominjao da se vrati i tajnu razreši u sigurnosti svog doma ali je nestrpljenje brzalo njegovo srce sve dok mu u ušima nije zašumelo.

Napokon ugleda zarez tanušan kao nit kose. Prateći ga stigne s jedne na drugu stranu kutije a onda susretne novu nit koja se upravno spuštala na prvu. Kad više ne nađe nijedan novi zarez, levicom obuhvati donji a desnicom gornji ugao i pokuša ih da istovremeno zakrene na unutra. Bez uspeha. Pokuša isto ali prema spolja. Kutija ostane nepomična. Promisli pa proba da levicu okrene na unutra a desnicu na suprotnu stranu. I ponovo nikakve promene. Ostane mu da promeni smerove pritisaka.

U trenu začuje škljocanje iznutra, a uzdužne strane se razdvoje. Bez muke ih raskrili. Unutra, na crnom somotu koji kao da guta slabo svetlo, u udubljenju koje ga nežno okviri, leži još jedna kutija.

Kraut je pažljivo izvadi i osmotri. Od zlata je, s ugraviranim krstovima i stihovima iz Svetih knjiga Crkve. Opet nema nikakve brave ali sada ni skrivenog mehanizma za zaključavanje. Dovoljno je samo podići poklopac. Ispod njega, u ležištu od finog morskog sunđera i svile, sija staklena cev duga koliko i šaka odraslog čoveka, debela koliko njegov ručni zglob. Obe strane cevi zatopljene su. Unutra je mutno bela tečnost u kojoj nešto pliva.

Nežno uzevši staklo u drhtave ruke, suvih usana i očiju na koje kapci ne padaju, uzdrhtalih nozdrva, nalazač, jednako alchemikus, profesorus i poeta, podiže ga prema svetlu ne bi li video šta je otkrio. Okreće cev prstima, nazire grumen koji se premeće a onda težinom sopstvenom razgrne bele zavese, padne na staklo i otkrije se kao majušno, okruglo telo za kojim vuku se tanušni pipci.

I spoznaje, u trenu, da to je odraz jer gleda u...

Mrak blesne i proguta sve.

Cev bi iščupana iz Krautovih ruku. Nešto snažno steže mu grkljan pa ga polako odiže od tla. Zadah rasporene, hladne utrobe uobliči se u hrapave reči: „To je moje oko.“

***