Nakon dinamičnih događaja u Srbiji, deset dana rata 1999. godine, prisustvujemo susretu ratnih veterana iz priče "Čvor u mozgu" (objavljen u izdanju Književne omladine Srbije, 2013.) koji sumiraju životna postignuća u periodu koji je trebao da izbriše sve ratne strahote.Vaši junаci su obični ljudi, oficiri nižeg rаngа koji nаjpre obаvljаju svoj zаdаtаk, ljudi koji vole svoju zemlju i nа krаju, ljudi koji su se zаdesili nа određenom mestu u određeno vre

1. Otkud inspiracija za, po svemu, drugačiji pristup ratu kao literarnoj temi?

DM: Nažalost, rat je neizbežan ambijent svih generacija na ovom podneblju. Njega svako doživljava na svoj način, jer u ratu se, jednostavno, drugačije funkcioniše. Ono što se može uzeti kao obrazac kad se piše o nekim događajima vezanim za ratna zbivanja je da se učesnici dele na naše i njihove i da su, obavezno, naši dobri, a njihovi loši... Ja nisam želeo da se vodim tim obrascem. Jednostavno sam pisao o jednom događaju, onako kako sam mislio da treba, bez imalo želje za osvetom ili iskazanom nekom mržnjom prema „drugoj“ strani. Drago mi je što i čitaoci to primećuju.

 

2. Šta odlikuje roman ,,Čvor u mozgu’’? Šta nam o tome možete reći?

DM: Jedna od odlika ovog romana je i to što sam napravio, ili barem pokušao da napravim, jednu paralelu između boraca iz vremena Drugog srpsko turskog rata i agresije NATO. Prvi je bio oslobodilački, a drugi odbrambeni rat, u oba slučaja protiv najjače svetske sile. I sam sam bio učesnik ovog drugog rata i, s jedne strane, to je mnogo težak posao kada se boriš protiv najjače svetske sile, a s druge strane, to ti daje nekakvu dodatnu motivaciju i energiju koja ti ne dozvoljava da posustaneš. U romanu „Čvor u mozgu“ sam junake iz vremena agresije NATO i naše hrabre pretke iz Drugog srpsko turskog rata, u oba slučaja borce za slobodu, pokušao da predstavim kao obične ljude, sa svim svojim vrlinama i manama. Junaci romana „Čvor u mozgu“ su ljudi različitog nivoa obrazovanja, interesovanja i socijalnog porekla. Svako od njih na svoj način posmatra stvarnost oko sebe i to javno iznosi, bez straha od kritike ostalih. I, naravno, ne mogu svi taj teret stvarnosti da iznesu do kraja. Nekoga će taj teret slomiti...

 

3. Vaš roman podstiče čitaoce da preispitaju svoja uverenja u životu. Da uspore i zamisle se nad sopstvenim životima. Je li to nužno svakom čoveku u nekoj životnoj dobi?

DM: Ja mislim da je to neminovno. Verujem da svaki čovek kad dođe u neku životnu dob postavlja sebi pitanja vezana za onaj deo života koji je proživeo i da pokušava da odgonetne: da li je sve baš moralo tako da bude, ili je postojala i neka druga mogućnost, ili jednostavno, presabirajući se, analizira dotadašnji tok života. U tim svojim analizama posebnu pažnju pridaje visokorizičnim događajima, kakvi su, na primer, ratni sukobi. Pošto niko nije išao sam u rat, često se ti događaji analiziraju u društvu svojih saboraca.

 

4. Stižu li do vas povratne reakcije o knjizi?

DM: Stižu i vrlo sam zadovoljan reakcijom čitalaca. U početku sam dobijao povratne informacije od prijatelja i poznanika, a kasnije, kako je prolazilo vreme, i od ljudi koje lično nisam poznavao. Njihova kritika mi je značajna, jer smatram da su neutralni, odnosno, da nemaju razloga da mi, na neki način, povlađuju hvaleći roman. Najčešći komentar je: „Kao da sam odgledao film.“

 

5. Dobitnik ste jedne od prestižnih nagrada u Srbiji - ,,Pegaz’’ koju tradicionalno dodeljuje Književna omladina Srbije. Koliko Vam ta nagrada znači?  

DM: Ja sam bio jedan od onih učenika koji su voleli matematiku. Radovao sam se svakom pismenom iz matematike i išao na takmičenja, a kad je srpski u pitanju situacija je bila potpuno suprotna. Tog dana, kad smo imali pismeni iz srpskog, bila mi je muka i nije mi se išlo u školu. Ako Vam kažem da sam počeo da pišem u pedesetprvoj godini i da je moj prvi roman „Čvor u mozgu“ objavljen u mojoj pedesetdrugoj godini biće Vam jasno koliko mi zaista znači ta nagrada. Na svakom predstavljanju mog romana, kao i na svim književnim događajima, na kojima učestvujem, obavezno pokušavam sve prisutne da motivišem da pišu ili na neki drugi način stvaraju, ne bi li olakšali sebi ovu stvarnost. Konkurs „Pegaz“, koji svake godine raspisuje Književna omladina Srbije, je idealan način da neko, ko nije siguran u vrednost svoga dela, to i proveri. I ja sam 2013. godine konkurisao sa romanom „Čvor u mozgu“ i ne mogu da Vam opišem svoje oduševljenje kada sam saznao da sam jedan od nagrađenih u konkurenciji od oko 800 autora. Meni je to jedan veliki podstrek koji me tera da i dalje pišem, tako da sada završavam drugi roman.

 

6. Kada je jednom napisana, knjiga više nije u vlasti autora. Da li se slažete sa tom konstatacijom? 

DM: Potpuno se slažem. Samo saznanje autora da je knjiga stigla do čitaoca ga potpuno ispunjava zadovoljstvom. Tada autor, u stvari, shvata da je napravio nešto što će ga nadživeti i što će, neminovno, postati delić našeg kulturnog nasleđa. Samim tim knjiga postaje opšte dobro. To je ono što ti ne da mira, već te inspiriše i prosto te tera da radiš još više. To saznanje da si napravio nešto što se ljudima dopada je, zaista, predivan osećaj.

 

7. Šta je za vas pisanje? Je li to potraga za lepim, društveni angažman ili nešto treće?

DM: Pre nego što sam počeo da pišem, glavni hobi mi je bilo crtanje. Ja pisanje doživljavam isto kao i crtanje, samo što se sada, umesto tankih i debelih, pravih i krivih linija, služim rečima, a inače, ni jedno ni drugo ne postoji bez inspiracije.  Kao i u likovnoj umetnosti čovek može imati idealne uslove za rad, ali ako nema inspiraciju – sve je džaba. Dok pišem u mojoj glavi se sve vreme stvaraju slike o tome o čemu pišem, tako da je pisanje za mene prava umetnost, a dobar roman poredim sa dobrim slikama velikih majstora.

 

8. Umetnici i intelektualci imaju određenu odgovornost da nešto urade, makar da razjasne neke društvene, socijalne i političke teme, naročito sada kada vlada tolika kriza i kada se ceo svet pita šta će biti sutra. Da li intelektualci smeju da ćute?

DM: Кod nas se, uglavnom, intelektualcem smatra neko ko ima visoko obrazovanje, bez obzira na sve druge osobine, zbog čega je i proizašla ovolika trka samozvane elite za diplomama visokih škola. Sporno je to što oni sa tim parčetom papira ne otvaraju sopstvene firme, već se po pravilu zapošljavaju u državnim institucijama, kao stručnjaci, te na taj način direktno utiču i na naš kvalitet života. Dakle, kako definisati intelektualca? Intelektualac je čovek kome je intelekt osnovni alat u životu. On mora da poseduje visok stepen moralnosti i sve svoje umne i duhovne potencijale koristi za dobrobit društva u kome živi i stvara, pri tom ne dozvoljava da bude upakovan u neku lepo ukrašenu kutiju kao nekakav proizvod, već traži način da deluje ne dozvoljavajući bilo kakva ograničavanja i sputavanja. Ono što je, takođe, vrlo važno je da on treba da ima jasan stav o društvenim kretanjima, pojavama i događajima i o tome mora javno da govori zbog čega mu je neophodna i hrabrost. Znači, intelektualac ne sme da ćuti, jer intelektualac koji ćuti je isto što i hirurg bez skalpela, ili kovač bez čekića.

 

9. Ko nam onda kreira javno mnjenje?

DM: Sve je postalo trgovina. U takvim uslovima, gde se o svemu besramno dogovara kao na pijaci, nije lako opstati ako nisi deo neke družine. Živimo u društvu u kome su političke stranke izdignute iznad države, što nije normalno i što ne bi moglo da opstane da se oni koji vladaju intenzivno ne bave i kreiranjem javnog mnjenja.

Trebamo biti svesni da je istina samo činjenica da se neki događaj desio, a sve ostalo je stvar onoga ko prenosi tu informaciju do krajnjeg konzumenta. Dakle, uloga onih koji se brinu o javnom mnjenju je da taj događaj predstave javnosti na način koji njima najviše odgovara. Živimo u društvu u kome je sve pod kontrolom političkih partija pa i mediji, u kome nije poželjno da narodni poslanici odlučuju po svojoj savesti, u kome je posao privilegija... itd. U takvim uslovima nije posebno teško manipulisati građanima. Tu se vodi velika borba između raznih interesnih grupa gde su, siguran sam, oni koji vrše vlast najuticajniji i najznačajniji kreator javnog mnjenja.

 

10. Kako kulturu vratiti na ono što je tradicionalno i bila - izvor kritike i oruđe protiv rezignacije, apatije i konformizma?

DM: Opet se vraćam na malopre rečeno da je sve postalo trgovina. Pošto kultura nije profitabilna delatnost u nju se mora ulagati i tu već nailazimo na prvi problem u nizu. Po nekom nepisanom pravilu kod nas se u kulturu ulaže ako pretekne, a najveći deo sredstava namenjenih projektima u kulturi ostaje u Beogradu. Kao i sve ostalo u našoj zemlji i kultura se, praktično, svela na Beograd. Projekti koji stižu sa periferije se ne vrednuju na pravi način u ministarstvu kulture. Dakle, prvo je treba decentralizovati, zatim podsticati amaterizam u kulturi i na taj način kulturne događaje učiniti dostupnim svim građanima.

Tarabići su prorekli da će svi Srbi stati pod jednu šljivu. Nisam baš siguran da je to realno, ali sam siguran da ćemo se, ako se nastavi sa ovom centralizacijom, jedno jutro svi probuditi u Beogradu. A šta onda?

 

 

 

 

 

		>