"...Ja imam tri velike patnje. Brzo shvatam, duboko sam sentimentalan, i imam potrebu da budem okružen pametnim ljudima, a to nije uvek lako."

B. Mihiz, Bora Todorović i B. Pekić

Dobrica Ćosić je rekao da nikad nije upoznao inteligentniju pojavu od Mihizove, Pekić mu je donosio svoje rukopise na čitanje, Vidi Ognjenović je služio umesto Interneta, Mića Popović ga je bezuspešno izvlačio iz depresije, a Brana Crnčević morao da se napije da bi iz sebe “isprao susret sa Lenjinom”, po Mihizovom “naređenju”. Od pisaćeg pribora imao je samo patrljak olovke, od pokućstva jorgan, a ipak su sva književna dela druge polovine XX veka, sa svojim autorima, prošla kroz Mihizov stan i njegovu kritiku.

Ko je bio Mihiz? Možda je pravo pitanje, ko sve nije bio? Pisao je mađioničarski vešto, kritikovao izvanredno i znalački. Pasionirani i plodan stvaralac, nezajažljivi čitalac. Gospodin sa perom, erudita i esteta, neprevaziđeni Demosten među srpskim posleratnim antikomunistima. Nepotkupljivog duha i britke reči, fascinirao je svojom obrazovanošću nerazdvojnom od istine koju je govorio i u najsmutnijim vremenima. Oštar, ali uglavnom prema režimu i njegovim devijacijama; druge je kritikovao blagonaklono, prijateljski, učiteljski, šarmirajući. Njegov veliki prijatelj slikar Mića Popović, objasnio je to ovako: „Postoje samo dva mišljenja, Mihizovo i pogrešno“. Svačiji drug, prorok i kockar, plemić i boem, radostan i gorak, bio je buktinja duha i reči, prineta na žrtvu da osvetli sve oko sebe. I da izgori.

Rođen u Irigu u svešteničkoj porodici 1922. godine, gde će biti i sahranjen 75 godina kasnije. Posle Karlovačke gimnazije, u kojoj je uvek služio kao nezaobilazan primer profesorima kada su koreli ostale učenike, završava Filozofski fakultet u Beogradu. Poput čarobnog eliksira čija je jedna kap dovoljna da oživi, podmladi i prolepša, razdavao se daroviti Mihiz na sve strane i osenjivao blistavošću uma sve ljude koji su mu dolazili. Pamte ga Vukov i Dositejev muzej, NIN, Matica srpska, Avala film, „Prosveta“, brojni domaći i strani časopisi, Atelje 212, čiji je jedan od tvoraca sa nezaboravnom Mirom Trailović.

Glavno sedište disidenata, anarhista i svakojakih izdanaka inteligencije u tim prvim posleratnim godinama bila je upravo Simina 9a, gde su stanovali Voja J. Đurić i Borislav Mihajlović Mihiz, a skupljali se Dejan Medaković, Mihailo Đurić, Pavle Ivić, Petar Omčikus, Bata Mihajlović i drugi. Ovako ga se iz tih dana prisećao Dobrica Ćosić: „Mihiz, „dalaj-lama“ Simine 9a, kako je sam sebe krstio, uvek leži, puši pikavce i kao iz mitraljeza sipa svoje mudrosti. On je čovek koji svoj vek provodi u ležanju; on ne može da sedi, zapravo i ne ume. I kad ima fotelju, ustaje i izvaljuje se poleđuške na pod. Za pušenje i nameštanje lake kose njemu su neophodne ruke, te kad je zima i mora da bude pod jorganom, on procepi jorgan i kroz rupe protne ruke, da ih slobodno upotrebljava kad padne u vatru, što se događalo posle svakog suprotstavljanja sabesednika. Tada se Mihiz pridiže i govori,
govori… Najčešće se svađa i svagda kritikuje — bilo zbog čega da je neko „za“, on je odmah „protiv“.“ I dok se u dugim noćima u Siminoj 9a raspravljalo o svemu i nadvikivalo zbog svega, četvrtak je bio rezervisan za posete Isidori Sekulić, kada se pred njenim bogatim i ozbiljnim izlaganjima i propitivanjima smerno ćutalo, poput đačića.

Mihiz je bio nenadmašan u „podrivanju“ režima visprenim dosetkama, nepogrešivo pogađajući njegove neuralgične tačke. Nedodirljivi i doživotni Maršal je u majstorskim Mihizovim bravurama bivao degradiran gotovo u stvar: „Jesi li čuo šta je todanas reklo?“, govorio bi u veselim kafanskim druženjima. Kada se za vreme jednog dočeka Tita jedva probio kroz svetinu do prazne „Srpske kafane“, samo je naručio votku i kratko izustio: „Svi su išli tamo, samo sam ja išao ovamo“. Njegova kontrarevolucija sastojala se u neumornom kritikovanju, kao da je verovao da u svakom komunisti čeka istinski čovek koga treba razdrmati, probuditi, preobratiti: „Ako pokvarite mehanizam u glavi jednog jedinog komuniste niste uzalud živeli. To je borba sa demonima, egzorcizam, gospodo. LSD je, u poređenju sa komunizmom, aspirin. Komunista se, čak i na robiji, bori sa drugim robijašima za vlast. Ako ste normalni morate se svugde i na svakom mestu boriti protiv ideologije kojoj je jedini cilj borba za neograničenu vlast.“

Kada mu je Brana Crnčević, vrativši se iz Moskve, prepričao svoj „susret“ sa balsamovanim Lenjinom, Mihiz je bio zgrožen: „Naklonio si se careubici. Taj nije poštedeo nikoga od Romanovih, čak ni hemofiličara carevića Alekseja. Naklonio si se arhitekti Gulaga koji je ludom Gruzinu ostavio Rusiju da je pretvori u boljševički geto. To je isto kao da si pljunuo na knjige Dostojevskog i popišao se na veliku rusku literaturu (…) Moramo se napiti. Moraš isprati susret sa Lenjinom iz sebe.“

U srećan završetak ljubavi verovao je samo na filmskom platnu, a prijateljstvo i prijatelje uzdizao i branio i kad ih nisu napadali. Znao je svakoga, bio nekrunisani kralj i stvarnog i salonskog antikomunizma, družio se sa udbašima i generalima, sa glumcima i kaskaderima, sa damama i kurvama, sa kockarima i profesorima. „Ne znam čoveka koji je više uživao u uspehu svojih prijatelja i pleo najlepše reči u njihovu slavu. Mnogima je pomogao da stignu tamo gde on nije stigao, bio je delić svačije slave i kalauz za svačiji uspeh. Verovao je u tuđe darove, a sumnjao u svoj. Uzvratili su mu žestoko. I oni su verovali u svoj dar, a sumnjali u Mihizov. Oni koje je prehvaljivao zamerili su mu što prehvaljuje i druge. Nisu mu bili jedini, a to je bilo neoprostivo“, pomalo setno, pomalo gorko, pisao je Brana Crnčević u „Knjizi zadušnica“. Na ovakva i slična „prebacivanja“ prijatelja da previše sagoreva za druge, Mihiz je skromno i sa nijansom autoironije odgovarao: „Svi su moji prijatelji čije sam neobjavljene rukopise čitao već umetnički goreli, ja sam čitajući tuđe rukopise duvao u plamen da vatra bude veća i lepša. To je za svaku lenštinu ugodan posao.“

Za Vidu Ognjenović svaki susret sa njim bio je veseo: „Mihiz i ja uvek smo se pozdravljali pesmom Milenka Grčića „Užeži ćerko kandilo“. Stihove je otpočinjao onaj ko prvi spazi drugog i tako naizmenično, do kraja pesme. Volela sam kako mi je produžavao ime i često govorio: „Draga moja Vidosava, ja imam tri velike patnje. Brzo shvatam, duboko sam sentimentalan, i imam potrebu da budem okružen pametnim ljudima, a to nije uvek lako.“ Njegova erudicija je za našu spisateljicu bila kao Internet, a njegova kritika oštar mač koji je nepogrešivo odsecao sve ono što je višak u nekom rukopisu. Ostala je upamćena anegdota o tome kako mu je imenjak Pekić doneo na čitanje rukopis od 800 strana. Mihiz je izbacio 300, a Pekić je dopisao još 50.

Verovao je u neke bolje Srbe, pa ih je ulepšavao i prepravljao, kako one iz prošlosti tako i svoje savremenike. „Pročitao sam gotovo sve što je napisao, a to je mnogo, i dobro sam ga poznavao“, rekao je o njemu jednom prilikom Jovan Ćirilov. „Mihiz je voleo paradoks – i u životu i u literaturi. Bio je dubok kao ličnost, duhovit i vedar, od mladosti do mudrosti. Smatrali su ga cinikom, a bio je duša od čoveka. Proglasili su ga opasnim nacionalistom, a bio je patriota, što svako treba da bude. Mihiz nikada nije glorifikovao ni svoj nacion ni svoje istorijske likove; prema svima uvek je imao ironičan otklon. Zaboravljeno je da je početkom devedesetih zapisao kako zna da istorija nije učiteljica života, već učiteljica smrti. U SANU nisu hteli da ga prime oni koji su uradili i napisali deset puta manje. A, Mihizove drame, naročito Banović Strahinja, spadaju u sam vrh srpske dramske književnosti“, zaključio je Ćirilov. Mihiz, trostruki dobitnik Sterijine nagrade, bio je dva puta odbijen u SANU. A, on nije patio zbog sebe, nego zbog učmalosti i rigidnosti Akademije: „Jebe mi se što nisam akademik, važno je da se SANU, ta stara dama, probudi i kaže šta je videla kad se probudila.“

Nacionalno duboko opredeljen, ali previše istančanog intelekta da bi zapao u fanatizme, bio je svestan da je ideologija samo oružje u rukama onih koji obično nemaju ni ideju ni ideologiju. U svojoj „Autobiografiji o drugima“ zapisao je, sećajući se perioda pre, za vreme i posle Drugog svetskog rata: „I dok se naš vršnjak kralj Petar II ženio u Londonu grčkom princezom Aleksandrom, a pedesetogodišnji vođ revolucije po Sutjesci i Zelengori vlaškom lepoticom Davorjankom, mladići moje generacije su ginuli u dražinovcima, partizanima, ljotićevcima, trunuli po oflazima i stalazima, dirinčili po prinudnim radovima ili, šćućureni u nekom zakutku pakla, čekali da on mine i da iza njega, preko bezumne izgibije Sremskog fronta, u suludom stakatu istorije, ulete pravo u raj staljinizma!
Tako je moja generacija, za nepunu deceniju, prošla kroz kapitalizam, fašizam, okupaciju, građanski rat, revoluciju, vojni komunizam i staljinizam, da bi se onda i mi i zemlja, gotovo pola veka, lečili od svega toga, da se ne izlečimo do danas.“

Duboko ga je kosnula politikantska angažovanost nekih pisaca, naročito u godinama pre i za vreme sukoba 90-ih. U intervjuu za NIN iz 1993. godine rekao je: „Mi smo narod sa ozbiljnom spisateljskom tradicijom. Nemamo nijednog vladara kome se u dupe nije uvlačilo bar po nekoliko ozbiljnih pisaca… od njihovih dodvornika dala bi se pečatiti ozbiljna antologija, pod nazivom „Kako smo boravili u središnjem delu Vođinog bića, s posebnim osvrtom na debelo crevo“. O onima koji se ne predomišljaju, koji jednom uđu i više ne izlaze, knjiga bi se zvala npr. „Kakvo je vreme napolju“. Gospode, spasi nas od vlasti šlosera, bankara i pisaca. Čuvaj nas i od picajzla! Od ostalog umemo da se češemo i sami.“

Mihizov kratak izlet u aktivno bavljenje politikom desio se na talasima euforije izazvane rušenjem Berlinskog zida i pratećih događaja u svetu i okruženju. Bio je čak izabran i za poslanika DEPOS-a, ali je jedna skupštinska sednica bila dovoljna da shvati da je „zalutao“. Zgrožen onim oko sebe i u sebi, zamoren porazima koje mu je život zadavao, zatvorio se u četiri zida, u bolest, u prošlost. „Nikom nije rekao od čega je bolestan, a bio je bolestan od sebe“, reći će Ćosić. „Poštujem njegovu, i svačiju smrt, više od naših prolaznih i bljutavih života kojima su nas vreme i ideologija kaštigovali. Disidentski praporci kojima smo zvonili u Brozovo vreme pretvorili su se ni u šta. Nemaš se više ni protiv koga ni za koga boriti. Svi su na sve pristali, a to je nepodnošljivo. Rak duše, to je naša boljka. Mihiz je napustio ovaj svet pre nego što se upokojio, smrt je samo overila njegovu odluku“, napisao je Brana Crnčević.

Zvanično, 15. decembra 1997. otišao je zauvek Mihiz, „cvrčak koji je učio mrave da rade“, daroviti „stvaralac koji to nije dovoljno želeo da bude“.


Preuzeto sa Hazarder magazin
Autor tekst - Dragana Savić

 

		>