Teofil Pančić  za magazin Elle, skrenuo je pažnju na knjige koje svaka žena koja drži do sebe mora da (ponovo) pročita... 

Anton Pavlovich Chekhov: Three sisters (Tri sestre)

Chekhova treba uzimati celog, svakodnevno kroz život, u omanjim dozama, jer je lek i jer je najveći. A Maša, Olga i Irina venu u svojoj palanci maštajući o odlasku u Moskvu, ali ne radi se tu o Moskvi, nego o širini, slobodi i jednom nezagušljivom ženskom i ljudskom životu.

Henrik Ibsen: A Doll's House (Lutkina kuća/Nora)

Nora je, sa još nekim svojim književnim sestrama, u XIX veku razbila lutkinu kuću građanskog braka, i od tada je građanski brak nešto nezamislivo. Neka vas ne zavara saznanje da ga milioni ljudi dan-danas žive: to nije više to, samo se tako zove.

Gustave Flaubert: Madame Bovary (Gospođa Bovari)

„Madame Bovary, c’est moi“, govorio je zagonetno Flaubert. Ali, s njim ili bez njega, gospođa Bovary se, makar i zaluđena lošom lektirom, odvažila na „romantičnu ludost“ koja opravdava ljudsko postojanje. I krenula u jednu hrabru vožnju kočijom, vožnju koja još traje.

Lev Nikolayevich Tolstoy: Anna Karenina (Ana Karenjina)

Ruskinje su drugačije vaspitavane, kad nešto „nije u redu“, misle da su nužno same krive za to. Anna se bacila pod voz, ali je pre toga mudri, veliki džangrizavac i spahija Tolstoy ispričao jednu od konstitutivnih priča istorije modernog romana, ali i poimanja ljudske slobode i ženske nezavisnosti. Okej, Anna je skončala loše, ali je otvorila put...

James Joyce: Dubliners (Dablinci)

Možda najbolja zbirka priča ever, koja sadrži onu svakako najbolju: Mrtvi, to je priča o ljubavi i gubitku, o nenadoknadivosti njegovoj, ali i o tihoj, neprimetnoj tuzi drugorazrednosti svega i svakoga ko dolazi „posle“, ko voli onoga ko živi u senci tog svog „mrtvog“. A sneg svejednako pada na svet i prekriva sve živo i neživo, i neće stati više nikada. 

Thomas Mann: Tonio Kröger

Tonio je zaljubljeni umetnik, ali zlatokosa lepotica koju voli prednost će dati „solidnoj prilici“, uštogljenom građaninu, trajno mu slomivši srce. A ko odbaci Tonija, pre ili kasnije dobije Gustava „Smrt u Veneciji“ Ashenbaha.

Agatha Christie: And Then There Were None (Deset malih crnaca)

Osvetu je, kažu, najbolje servirati hladnu. Ovo je knjiga o osveti prerušenoj u pravdu, ali, gle, ta pravda nikoga neće zadovoljiti, samo će povećati količinu zla na svetu. Osim što je sjajan krimić, ovo je jedna od ključnih filozofskih knjiga XX veka. Filozofa koji ovu tvrdnju ne bi razumeo i prihvatio, slobodno proglasite šarlatanom.

Milan Kundera: Nepodnošljiva lakoća postojanja

Nešto je fudamentalno važno o muškarcu, bar onom (srednjo)evropskom u XX veku (a i u ovom to važi), osetio i osvetlio Milan Kundera, i to zapravo u svakoj svojoj knjizi. Malu prednost dajem ovoj, možda ne toliko zbog nje same, koliko zbog Juliette Binoche, Lene Olin i Daniela Day Lewisa.

Haruki Murakami: Sputnik Sweetheart (Sputnjik ljubav)

Ili Norveška šuma, IQ84 etc... Ljudski susreti, naročito ljubavni, kod Murakamija su uvek mistični: nema veće misterije u svemiru od njih. Kada i uspeju da se pronađu, neretko se ljudi izgube na najčudnije načine, a čitalac ih posle pronađe na mestu i u obličju koje – kao i sve kod ovog pisca – kao da nije od ovog sveta, mada jeste, i te kako.

Françoise Sagan: Un certain sourire (Izvestan pogled)

Molim vas, ko još čita Françoise Sagan?! Totalno je ispala iz mode. Što znači da je sad pravo vreme za nju. Njeni rani romani, a ovaj naročito, imaju prekrasan i uzbudljiv šmek srećnog istorijskog trenutka u kojem je patrijarhat već bio umro, a politička i rodna korektnost još nisu rođene.

Cesare Pavese: Il diavolo sulle colline (Đavo u brdima) 

I glavnina svega što je napisao. Voleo je komunizam, književnost i žene. Ne nužno tim redosledom važnosti, na sreću. Čitati ga danas, to je kao da slušate neku staru, divnu pesmu Sergioa Endrigoa: zanosi vas, ali i rastužuje, čini vam se da ste propustili najbolje vreme čovečanstva i najbolje ljubavi u njemu, koje su mogle biti vaše. 

Miroslav Krleža: Na rubu pameti

I Krleža je voleo komunizam i književnost, o kojima je znao sve, a žene... Pa, ima tu raznih mišljenja, ali je zanimljivo kako su njegove najjače literarne žene redom istinski free spirits. A ovaj roman inače je oda slobodi od svake stege kao muke duhu, pa i slobodi našega junaka od bornirane mu gospođe Agneze i njihovih triju kćeri, „tri glupe guske“... I one su nekakve sestre, ali... ma, jok, nije Moskva za njih.

Ian Russell McEwan: On Chesil Beach (Čezil Bič)

Šta je seksualna revolucija promenila u našim životima? O tome sve piše u Chesil Beachu, baš zato što se radnja romana dešava takoreći sekundu pre njenog izbijanja. Verujte mi, ne želite nikada da se vratite tamo.

Michel Houellebecq: Extension du domaine de la lutte (Proširenje područja borbe)

Houellebecq obrće stvari naglavačke, on daje glas potlačenima i frustriranima, pastorčadi ili siročićima seksualne revolucije, onima koji su od zamamnih obećanja nesputane erotske arkadije uglavnom dobili samo - šipak. E, taj šipak, to je glavni junak ove knjige, a i većine drugih. I treba ga saslušati, da se posle ne iznenadite. 

Alice Munro: Too Much Happiness (Previše sreće)

Ili bilo koja druga zbirka njenih priča. Kanađanka je „Karver sa druge strane“, neretko još moćnija, razorno pronicljiva pripovedačica manje blistavih, a više onako tiho strašnih ženskih sudbina, naizgled udobno začaurenih po severnoameričkoj provinciji.

Lyudmila Ulitskaya: Sonechka (Sonječka)

Ili bilo šta drugo njeno. Isto što i Munro, ali na onaj zatravljujući ruski način. Odrpano i veličanstveno. Depresija od graha i kupusa, što bi rekao jedan muzikant.

Virginia Woolf: A Room of One's Own (Sopstvena soba)

I sva njena proza, naravno. Ali, ovaj esej govori o fundamentalno važnoj stvari: o trenutku u kojem žena prestaje da bude pokretni deo kućnog nameštaja. Nemojte se zavaravati, desilo se to tek juče-prekjuče. Mnogo gde se još nije ni desilo.

Danilo Kiš: Peščanik

Neki će reći da nije bio neki lepotan, ali žene su se lepile za njega. Normalno: žene znaju da size does matter, pri čemu ne mislim ni na šta „vulgarno“, nego na gabarite ličnosti i dela, ekstraordinarne po svakom kriterijumu. Zašto baš Peščanik, pre svih? Zato što tek posle Peščanika pouzdano znate da vaš maternji više ne spada među male jezike.

Patti Smith: Just Kids (Samo deca)

Patti nije biće od ovog merkantilnog sveta, nego istinska pesnikinja, boginja čak, a ovi memoari priča su o toj – ponekad mučnoj – poeziji od života, i o jednoj čudnoj, veličanstvenoj ljubavi. Gledao sam je jednom uživo, u Novom Sadu, i bio je to jedan od retkih sati u mom životu kad sam dečački, bez suvišnih potpitanja, verovao u Boga. Ili, hajde, u Boginju.

Camille Paglia: Sex, Art and American Culture (Seks, umetnost i američka kultura)

Savremena žena koja drži do sebe sasvim je prirodno feministkinja – a šta bi drugo bila? Samo što joj nadobudne doktrinarne feministkinje straaašno idu na živce – a kako bi drukčije i moglo? Camille Paglia je baš takva: slobodna žena jer je slobodan čovek.

Tekst: Elle 

 

		>