“Kad se ljudi povuku, spuste reze i zaključaju brave, njihov svet je samo njihova kuća. Sve ostalo zauzela je noć, noć i njena bešumna bića. Tako je odvajkada – ko živi u noći mora biti tih, jer u tišini, u gluvosti, u muku je snaga noći, a ona je neizmerna i teško onom ko je iskušava. Svako svetlo i brzo oko, svaka nečujna šapa i kobna kandža, paperjasto krilo i oštri kljun, mora uvek biti na oprezu da ne povredi tišinu noći. Inače – noć će ih progutati. Iz te noćne tišine, iz njene tame izranjaju i naša buntovna bića – vampiri i veštice. “ (Buntovnici, Milenko Bodirogić)
Da li znate ko je bio prvi srpski vampir? Ne! Nije Sava Savanović. U pitanju je Petar Blagojević iz sela Kisiljeva kod Velikog Gradišta, o čijem se povampirenju pisalo još početkom 18. veka, o čemu svedoči i tekst u berlinskim novinama Volkische Zeitung, objavljen 23. avgusta 1725. godine, pod naslovom "Vampir von Kisilevo".
Ipak, Milovan Glišić je ovekovečio Savu u jednoj od svojih pripovedaka - „Posle devedeset godina“ pa je tako postao i ostao najpoznatiji srpski vampir i poneo „titulu“ prvog. Pripovetka je inspirisala i film Leptirica a scena iz filma koji sam kao dete gledala vireći iz svoje sobe, pošto su me roditelji poslali na spavanje, će mi zauvek ostati urezana u sećanje – dlakava crna ruka sa kandžama koja prebira po brašnu! Istu jezu sam osetila ponovo kada sam u knjizi Horor priče pronašla i gore navedenu priču.
Sledeća knjiga koja mi je poremetila san je Konstantinovo rakršće, Dejana Stojiljkovića. Nakon napornog subotnjeg dana jedva sam čekala da se uvučem u krevet i počnem sa čitanjem. Od prijatelja koji je knjigu pročitao još ranije, čula sam da je Dejan Stojiljković u istorijsku priču o Konstantinovom raskršu i Drugom svetskom ratu, upleo i vampire i vukodlake. Ono što nisam očekivala bilo je to da je Stojiljković toliko majstorski izazvao jezu nakon samo dve pročitane strane, da sam odmah zatvorila knjigu, čitanje ostavila za ujutru i odlučila da spavam sa upaljenim svetlom i zatvorenim prozorom. Za svaki slučaj!
Ipak, vampiri su samo mali deo bića kojima religija starih Slovena obiluje.
Pažnju su mi privukle knjige iz kompleta Srpska mitologija I-III autora Milenka Bodirogića sa odličnim ilustracijama na kojima je radilo čak pet priznatih umetnika i ilustratora. (Dobro, priznajem, ovde sam malo varala i samo prelistala knjige ali su zaista vrdne pažnje i definitvno su su našle na listi knjiga koje moram imati) – Vile i zmajevi, Prognana bića i Bunotvnci. One vas uvode u svet svih onih čudnih bića koja su bila deo naše prošlosti od kojih su neka volela da pomažu ljudima a druga su opet činila svakojake pakosti i zlobe – veštice, vampiri, psoglavi, vile, zmajevi, zmije čuvarkuće, nekrštenci, vukodlaci, aždaje samo su neka od bića koja se pominju u ovim knjigama.
Knjiga Slovenska mitologija, autora Nenada Gajića, je islustrovani pregled slovenske mitologije, bogat podacima o svim poznatim slovenskim bogovima, mitološkim bićima i mitskim mestima, običajima, magiji i ritualima i verovanjima koji su se samo preselili u savremene društvene i religijske rituale.
Kad smo već kod miitologije, setih se romana Kvarni vlaški pir, autora Damjana Stevkića koji sam pročitala ranije a koji svojim realnim opisima, jezivim scenama i uticajem magije na ljudsku svest, ostavlja utisak koji sasvim sigurno neću zaboraviti neko duže vreme. Roman govori o čudnim ubistvima koja su se desila u istočnoj Srbiji pod uticajem vlaške magije a sve u cilju izvršenja obreda Velikog Vrača koji pokušava da ukrade „tajnu života i smrti“ od svoje majke, naslednice moćne Muma Paduri (Muma Paduri, odnosno Velika majka, se pominje samo kod Vlaha, oličava izuzetnu dobrotu i neizmerno zlo zajedno.Ova dvojnost je najverovatnije preuzeta iz samog čoveka, koji svoje emocije i dela prilagođava situacijama), i produži sebi život tako što će se useliti u dušu nevine devojčice. U svakom slučaju, zanimljiv roman koji drži pažnju od prve do poslednje stranice. Odlomak možete pogledati na sledećem linku: Odlomak iz romana
I još jedan naslov za kraj koji sam na preporuku prijatelja juče počela da čitam (na dnevnom svetlu naravno - što je sigurno, sigurno je!) – roman Đavo i mala gospođa, Dorđa Milosavljevića koji je inspirisan istinitim slučajem iz 1835. godine kada je serija zverskih ubistava za koje je optužen mitski čovek-pas Psoglavi potresala Kragujevac.
„... Prilika đipi iz rake i nemo stade ispred njega. Mrtvac je oživeo, prolete mu kroz glavu. Oseti ošamućenost od koje mu klecnuše kolena i leđima posrnu u vlažnu travu. Prilika mu spremno priđe i ispravi se na korak od njega. Osećajući da jedva diše, Jeremija je pogleda kao u snu. Uprkos mraku i neverici, činilo mu se da ispred sebe jasno vidi demona, sačinjenog od blata i obavijenog prodornim mirison truleži i raspadanja. Vide kako se savija i ispruža ruke ka njemu. Onda ga iznenada obasja svetlost i na crnom licu otkri belilo očiju i zuba. Demon se trgnu u pravcu svetla, Jeremija učini isto. Krupan i plećat muškarac, obučen po turski, sa fenjerom u levoj i kuburom u desnoj ruci, bez reči je kroz šumu trčao pravo prema njima. Demon od blata skoči preko Jeremije, zasuvši ga grumenčićima vlažne zemlje....“
D.M.
(Slike navedene u tekstu je Radio Ivica Stevanović za knjige iz kompleta Srpska mitologija – Buntovnici i Prognana bića. Preuzete su sa linka: http://ivicastevanovicart.blogspot.com/search?updated-min=2011-01-01T00:00:00%2B01:00&updated-max=2012-01-01T00:00:00%2B01:00&max-results=19)
