Najbolji način da budeš srećan je da učiniš druge srećnim, a da bi druge učino srećnim, treba da i sam budeš srećan. Zvuči kao logička zavrzlama, ali možda i nije.

Jer, na kraju krajeva, u životu imaš samo ono što si sam od sebe napravio. Mrgud dobija namrgođeni život. Uplašeni – život pun straha, džangrizavi – život prepun kritike, a srećan čovek, nekako, čak i kad se ne trudi, sreću skuplja usput. Neka savremena istraživanja dokazuju da srećni ljudi, odnosno oni koji se trude da vide lepšu stranu stvarnosti, jesu produktivniji, više zainteresovani za druge (pa su, zauzvrat, i oni zanimljiviji drugima i češće su pozivani u društvo!!!), da su veći altruisti i da su , zbog svega toga, zdraviji.

Teorija sreće ne postoji, niti postoji neki definitivan recept, pa ipak postoji nešto što i vrapci na grani znaju – ko veruje u maler, prizvaće ga. Ili, kao što kaže narodna poslovica – dobro misli i dobru se nadaj.

Verujem da na životu mora da se radi, da bi bio dobar. Mnogo je dana u kojima vidiš ono čega nema. Zato ponekad dođe dan u kome ne vidiš ni ono čega ima.

Pre neko veče, po magli, peške sam išla od Slavije do Kalemegdana. Okićene ulice, mladi ljudi koji se vraćaju sa utakmice, izlozi u kojima blješte novogodišnji ukrasi, odjednom su mi stvorili knedlu u grlu. Neka životna tuga spustila se iznenada na mene već kod Londona. Nisam ni bila svesna da koračam i uzdišem. Pretpraznična atmosfera kod mene je izazvala melanholiju; i ulice Beograda, pa zatim, to veče, ova zima, moji koraci, poluprazan novčanik, rituali ponavljanja kao nečujni bat gumenih đonova mojih čizama, i negde već kod Igumanove palate, bila sam sklona da zaključim kako je besmisleno to što uopšte idem na tu muziku, kada nisam dobro raspoložena, kada me boli grlo, i kako se uzalud trudim da nekako sreću dovučem u svoj život, i kako je prošao još jedan dan bez slikanja, pisanja, bez ikakve kreativnosti. Svi moji leptirići su me napustili.

Preko puta Hotela Moskva pogledala sam u nebo: Mrak je bio u sfumatu magle i razblažen svetlima velegrada. Izdišući maglu, odjednom sam pomislila: Sve je uvek isto. Jedino što se razlikuje je naš pogled. Mi biramo kako ćemo da se osećamo.

Pustila sam korak, ispravila kičmu, i krenula dalje kao bolja Mirjana. Veče je odjednom bilo divno i osvežavajuće, magla romantična, novogodišnji ukrasi prelepi, ljudi su isijavili milione malih sreća koje su brisale milione malih briga, a čak sam, ugledaviši svoj odraz u jednom izlogu, pomislila da je totalno nebitno što nemam frizuru, i da odjednom, izgledam bolje. Progutala sam onu knedlu, i grlo je prestalo da me boli.

Izađeš iz kuće kao namršteni i razočarani mrgud, a vratiš se u kasne sate kao nepopravljivi veseljak.

Čovek je čudna sorta. Jedna rečenica menja sve. OK, i dve čaše crnog vina.

Mirjana Bobić Mojsilović
Tekst preuzet sa AllMe
Slika Goran Sivački, portal Mondo

		>