Korpa (0)

Vaša Korpa je trenutno prazna.

Valuta: 

Joomla gallery by joomlashine.com

lista 1


 logo.v      



Znakovi pored puta – zašto ih nanovo čitati

"U ovom društvu podjednako patimo svi, i žene i muškarci, samo su uloge podeljene, i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog žena, to je gotovo redovno zbog toga što žene nisu onakve kakve bismo mi želeli da su. Kad žene pate zbog nas, to je uvek stoga što smo ovakvi kakvi jesmo. Ali, što je glavno, patimo svi i mučimo se često, dugo, svirepo i besmisleno. Ne smrt, zaborav rešava sve. Zaborav je smrt sa pravom na nadu. Čini mi se kad bi ljudi znali, koliko je za mene napor bio živeti, oprostili bi mi lakše sve zlo što sam počinio i sve dobro što sam propustio da učinim, i još bi im ostalo malo osećanja da me požale.”

Počećemo čuvenom Andrićevom istinom koja se najčešće citira kada je u pitanju ovo delo: “Što ne boli – to nije život, što ne prolazi – to nije sreća.“

Uz ovaj citat greška bi bila ne navesti i sledeći: „Nije najgore što sve prolazi, nego što mi ne možemo i ne umemo da se pomirimo sa tom prostom i neizbežnom činjenicom.“

Da li ste ikada beležili svoje misli? Naravno da jeste. Pokušaj iskazivanja nekog misanog putokaza, dovoljan je za ono što se smatra stavom. Da li ste misli koje ste zapisivali kasnije pogazili, brisali, precrtavali, zaboravljali? Jeste. Svi smo bili žrtve svojih predrasuda, htenja, zabluda i razočaranja.

„Najmanje stvarnog osnova imaju i najviše nam štete nanose osećanja bilo gordosti, bilo manje vrednosti i stida zbog toga što smo takvi kakvi jesmo, bolje rečeno, kakvi mislimo da jesmo. U onom što mi o sebi mislimo ima vrlo malo od onog što stvarno jesmo, a mnogo svega drugog, naročito onog što bismo želeli da budemo ili što se bojimo da ne budemo. Zbog toga predstava koju imamo o sebi nikad nije tačna; često se menja, a ponekad je potpuno neverna. I čovek nema razloga ni opravdanja da zbog nje bude ni naročito ponosan, ni preterano postiđen.“

Veliki pisac južnih Slovena beležio je svoje misli, stavove kao znakove. Ali i za njega kao i za nas važi i važiće jedno pravilo. Onoga trena kada misao postane proza i kada javno objavimo to što mislimo, ona više nije naša već postaje javni znak posle koga ne možemo nazad. „Bolesnik koji se ne pomiri sa činjenicom da je bolestan – neće nikad ozdraviti.“

Tačno je da većina nas koji pišemo ostavljamo neke tragove za sobom, ali za način, na koji je to uradio Andrić u Znakovima potrebna je smelost, hrabrost, odlučnost i sigurnost. Ako se već nekome dogodi da zapiše misli poput Andrića, neka bude spreman da stoji iza svojih reči i bude dosledan sebi. Jer reči su „znakovi pored puta“. Nekada su pravi putokazi, a nekada „dvosekli mačevi.“ Lepe ali i teške, mile ali i neprijatne. Ali pre svega naš način da nekog uputimo u određenom smeru. Zato pazimo kako ih koristimo. Vidimo na kraju kako je to činio Andrić.

„Dok sam bio mlad, rastrzan različitim, često suprotnim mislima i osećanjima, gonjen željama i strastima želeo sam da razgovaram sa ljudima, ali niko tada nije hteo da se zaustavi i da me sasluša. Danas, kada sam star, umoran i željan mnogo više mira nego razgovora, svi me zapitkuju nešto, hteli bi da znaju šta mislim i nameravam,  kako gledam na svet i ljude oko sebe. I to njihovo ljubopitstvo muči me isto kao što me je nekad bolela njihova ravnodušnost.“

 

 

Autor teksta: Miloš Radovanović
Preuzeto sa Magazin Hazarder

 

Podeli

Najbolja ponuda!

Virtuemart Product Slideshow

isporuka

baner anglozine