Eden nije bio vrt

Opis:

UVOD 

Da je ljudima bilo namenjeno da obrađuju zemlju, imali bi duže ruke. Istina je da smo evoluirali kao lovci, i da ostajemo najuspešnija grabljiva životinja, lukavog uma, beskrajno prilagodljivog tela, sa rukama stvorenim za pravljenje i upotrebu oružja. Ali, još od izumevanja poljoprivrede, pre nekih 10.000 godina, većina ljudi morala je da savija svoja prava leđa da bi obrađivala zemlju. Broj ljudi se silno povećao i na temelju poljoprivrede izgradili smo izuzetne civilizacije. Ali, stvorili smo izrazito dosadan svet za većinu ljudi; jedino u sportu i ratu možemo da ugrabimo malo uzbuđenja lova, koji je bio svakodnevno zanimanje prvih ljudi.

Pravi je čas da ponovo razmotrimo kako bi trebalo da živimo. Pre svega, nedavno smo stekli zapanjujuće moći. Energiju možemo da dobijemo iz njenog krajnjeg izvora: uništenja materije u nuklearnim reakcijama. Možemo da modifikujemo nasledne osobine biljaka i životinja. Naši kompjuteri revolucionarniji su čak i od parne mašine. Ukratko, bujica znanja i veština stoji nam na raspolaganju, da njome oblikujemo našu civilizaciju u potpuno novim pravcima. Međutim, nedostaje osećaj smera ili svrhe; umesto da upravljamo bujicom, ona nas nosi u nekom nepoznatom pravcu. Ako ne počnemo da biramo između tehnoloških pravaca koji su nam otvoreni, ubrzo ćemo završiti u ružnom, bučnom, prenaseljenom, gladnom i haotičnom svetu. Sadašnji tokovi kreću se ka blagostanju i dosadi u bogatim zemljama, i sve čvršćem stisku siromaštva i opravdane zavisti u manje srećnom delu sveta, uz intenziviranje nacionalističkih politika, koje dodatno pojačavaju tehnološka utakmica i širenje nuklearnog oružja. Ali, mi raspolažemo sredstvima da u potpunosti promenimo stvari.

Drugi ubedljiv razlog da svežim očima pogledamo na korene naše civilizacije je u tome što poljoprivreda jednostavno podbacuje. Samo uz krajnje napore, ona može da obezbedi hranu za sve brojnije stanovništvo u nerazvijenim zemljama, i posle dvadeset godina priče o tom „problemu“, nema naznaka da će se ti napori ostvariti. Prepreke su ljudske pre nego tehničke; dakle, ima smisla potražiti alternativne metode proizvodnje hrane koje bi mogle da naiđu na manje društvenih prepreka. Takve metode postoje, odnosno mogu da se pronađu.

Treće, rizik uništenja je stalno prisutan. Ljudi, frustrirani lovci, ulažu toliko umne i fizičke snage u lov na druge ljude, da sada vrlo lako možemo postići ono što svi naši prirodni neprijatelji nisu uspeli – naše totalno istrebljenje. Ako isključimo tu mogućnost (što je tehnički malo moguće), izložićemo sopstvenu vrstu nezamislivoj patnji i uništićemo vlastita dela. Mi vrlo dobro to znamo, a ipak ne odustajemo od priprema, zato što rat nastavlja da nas oduševljava. U nacijama, kao i u pojedincima, spremnost na borbu još uvek se smatra osnovom časti. Jedino ako damo odgovarajuću težinu i odušak pretežno agresivnim instinktima lovca u svima nama, možemo se nadati izbegavanju katastrofe. Tako zasnovana politika sasvim je izvodljiva.

Ova tri očigledno različita razmatranja konvergiraju ka jednom tehničkom pitanju: da li široko rasprostranjeno obrađivanje zemlje ostaje i dalje najprikladniji izvor našeg prvog fizičkog uslova – hrane? Ova knjiga se bavi negativnim odgovorom na to pitanje.

Zalažući se da se veliki deo poljoprivrede zameni veštačkim metodama proizvodnje hrane, svestan sam da će to mnogim ljudima izgledati kao prevrat koji je toliko dubok, da bi lako mogao dobiti status dogme, jeresi, ili panaceje. Nadam se da moja rasprava neće biti shvaćena na bilo koji od tih površnih načina. Niti je to originalan predlog (pogledaj dole bibliografsku belešku), niti je esencijalan u smislu da je bilo koji drugi pravac nezamisliv. Izbor nije između 100% poljoprivrede ili 100% sintetičke hrane; to je pre stvar odlučivanja, o nečemu što je više od prognoze a manje od političkog stava, kako bi trebalo uskladiti ta dva izvora hrane. Zasigurno bih gorko zažalio ako bi predlog o sintetičkoj hrani prigrabili ljudi koji nisu sposobni da naprave razliku između kratkoročnog i dugoročnog plana, kao da se tu radi o skretanju sa hitnog zadatka razvijanja poljoprivredne proizvodnje hrane što je brže moguće.   

Zato što čvrsto verujem da se previše diskusija o mogućnostima koje su pred nama, usko i, prema tome, pogrešno, temelji na jednoj ili dve „sjajne ideje“, ova knjiga ide dalje od diskusije o poljoprivredi i njenoj zameni, ka opštem pregledu drugih, simultanih tokova, koje bi trebalo uskladiti sa svetom naše dece i naših unuka.

Uprkos ovim ogradama, spreman sam da izložim ubedljive argumente. Proizvodnja sintetičke hrane zaslužuje obiman program istraživanja, razvoja i primene, ovde i sada. I mada su drugi uzgredno ili ozbiljno raspravljali o tim mogućnostima, ova knjiga je, koliko znam, prvi pokušaj da se one razmotre u odnosu na široki spektar naših veština i potreba. U tom pokušaju postalo mi je očigledno da bi nam oslobađanje ogromne površine naše planete moglo omogućiti da, u poslednjem trenutku, obnovimo naš način života.  

Možda ste zainteresovani i za ove naslove?