Okončajte ovu depresiju. Odmah!

Opis:

U knjigama o našoj ekonomskoj katastrofi, koje niču kao pečurke posle kiše, uglavnom se postavlja pitanje: „Kako se ovo dogodilo?“. Ja se, pak, pitam: „Šta sada da radimo?“.

To su, dakako, donekle srodna pitanja, ali nipošto istovetna. Znati uzroke infarkta uopšte nije isto što i znati kako ga lečiti – isto važi i za ekonomske krize. A nas bi trenutno najviše trebalo da zanima pitanje lečenja. Kad god čitam neki akademski rad ili članak u kome se raspravlja kako sprečiti buduće finansijske krize – a čitam sijaset takvih tekstova – postajem pomalo nestrpljiv. Da, to jeste bitno pitanje, ali pošto tek treba da se oporavimo od ove poslednje krize, zar ne bi trebalo da nam upravo oporavak bude vrhunski prioritet?

Mi još uvek uveliko živimo u senci ekonomske katastrofe koja je pre četiri godine pogodila i Evropu i Sjedinjene Države. Bruto domaći proizvod, koji obično raste par procenata godišnje, jedva je iznad svog pretkriznog maksimuma, čak i u zemljama koje su uspele da se relativno snažno oporave, a u nekoliko evropskih država je u dvocifrenom padu. U isto vreme, nezaposlenost s obe strane Atlantika i dalje je na nivou koji bi pre krize delovao nepojmljivo visok.

Rekao bih da je najbolji način razmišljanja o ovom produženom sunovratu sledeći: prihvatiti činjenicu da nas je zahvatila kriza. Ne, to nije Velika depresija, bar ne za većinu (ali pitajte Grke, Irce, čak i Špance, među kojima je 23 posto nezaposlenih – a među mladima gotovo 50 posto). Bez obzira na to, u suštini smo u situaciji poput one koju je Džon Majnard Kejnz opisao tridesetih godina prošlog veka: „Hronično stanje nenormalno niske aktivnosti tokom dužeg vremenskog perioda, bez ikakve izražene tendencije bilo ka oporavku ili ka potpunom kolapsu“.

A to nije prihvatljivo stanje. Neki ekonomisti i zvaničnici su izgleda zadovoljni izbegavanjem „potpunog kolapsa“; ali realnost je da ovo „hronično stanje nenormalno niske aktivnosti“, koje se ogleda pre svega u nedostatku posla, nanosi ogromnu, kumulativnu štetu ljudima.

Zato je izuzetno važno da se preduzmu koraci ka realnom, potpunom oporavku. A caka je u tome što mi znamo kako to da uradimo, ili bi barem trebalo da znamo kako to da uradimo. Muče nas nedaće koje su, uprkos svim razlikama u pojedinostima koje su posledica sedamdeset pet godina ekonomskih, tehnoloških i društvenih promena, veoma slične onima iz tridesetih godina dvadesetog veka. Znamo kakvu politiku je trebalo tada da sprovode čelnici, kako iz tadašnjih Kejnzovih i drugih analiza tako i iz brojnih kasnijih istraživanja i analiza. Iste te analize govore nam šta bi trebalo da preduzmemo u vezi s našim tekućim nedaćama.

Nažalost, ne koristimo znanje koje imamo, jer previše uticajnih ljudi – političari, zvaničnici i širok spektar pisaca i govornika koji oblikuju uvreženo mišljenje – iz raznolikih razloga odlučuju da zaborave lekcije iz istorije i zaključke višedecenijskih ekonomskih analiza pa umesto tog s mukom stečenog znanja prihvataju politički prigodne predrasude. Povrh svega, ti Vrlo ozbiljni ljudi, kako ih pojedini među nama sarkastično nazivaju, svojom konvencionalnom mudrošću potpuno odbacuju Kejnzovu centralnu postavku: „Pravo vreme za štednju je vreme rasta, a ne vreme krize“. Sada je vreme da vlada troši više, a ne manje, sve dok privatni sektor ne bude spreman da ponovo gura privredu napred – no svejedno se kao po pravilu sprovodi politika štednje kojom se ukidaju radna mesta.