Brisanje - raspad

Opis:

Iza Bernhardovog "antiaustrijanstva", "antikatoličanstva", "antimalograđanštine", itd., uvek stoji ista neman - nacizam. Roman "Brisanje. Raspad", jedno od poslednjih Bernhardovih dela (objavljeno 1986.), čita se u istom ključu. Iza prezira i gnušanja koje samoprognani rimski Austrijanac Franz-Josef Murau osjeća prema svojoj porodici, svojoj domovini i jeziku, otelovljenima u dvorcu Wolfsegg u kojem je odrastao, stoji mračna sena nacizma. 

Svaka sličnost s Bernhardovim prezirom prema domovini sasvim je osnovana; svaka sličnost s Bernhardovom porodicom plod je čiste slučajnosti. Murauov otac bio je „ucenjeni nacionalsocijalista", a majka „histerična nacionalsocijalistkinja". Na Hitlerov je rođendan u Wolfseggu redovno bila okačena nacistička zastava. A kao što su se u Bernhardovom internatu iza školskih krstova videli beli rubovi Hitlerovih fotografija koje su pre njih na tome mestu visili, tako je i Franz-Josefov otac još dugo nakon rata na kaputima imao vidljivu rupu od stranačke značke. Jer ipak je on bio jedan od stubova zajednice.

S telegramom o smrti svojih roditelja i brata u saobraćajnoj nesreći odmetnuti rimski sin ponovo se suočava sa svojom prezrenom porodicom, čitavom tom katoličkom i nacističkom paradom. Tu je majčin ljubavnik, nadbiskup, „moj nuncij" kako ga je zvala. Tu su sestre koje sebe prvenstveno određuju kao „katolkinje"; otac koji se tobože čitav život ubijao od rada za porodicu, a povremeno, u posebnim prilikama, i za domovinu; a tu su i „tajne vođe" austrijskog puka: pokrajinski vođa, viši vođa SS-ova jurišnog odreda i nosioci medalje Reda krvi s kojima će ožalošćeni sin morati da se suoči na pogrebu, rukovati se s njima, primiti saučešće, i potom u zajedničkoj koloni hodati iza tri sanduka: „a budemo li imali sreće, pomislih, za vreme celog obreda sijaće naše nacionalsocijalističko sunce, ili će, ne budemo li imali sreće, padati naša nacionalsocijalistička kiša".

Možda ste zainteresovani i za ove naslove?