„Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima“- Andersen.

Evo ovogodišnjeg prvog snega. Volim sneg. Bez obzira na bljuzgavicu, bare, hladnoću i sve ono loše što prati zimu u gradu. Kad pada prvi sneg i dok boji u belo sve što dotakne, nekako deluje da je sve moguće. Vraća se čarolija detinjstva i želja da dobro ušuškana trčim po snegu, pravim anđele, grudvam se i sankam sa drugom decom iz komšiluka ili sa sestrom u našem dvorištu, a onda onako smrznuta popijem toplu čokoladu ili čaj u toploj sobi.

Sneg me vraća i u zagrejanu sobu moje bake i njen veliki starinski krevet u kojem ležim tačno na međi između bakine i dekine strane kreveta, pokrivena sa oba jorgana – polovina sa bakine strane, polovina sa dekine strane. Plinska peć umirujuće šušti a kroz prozor se vidi samo deo krova komšijske kuće prekrivenog snegom i velike, ogromne, paperijaste pahulje koje proleću osvetljene sijalicom sa bandere. Baka sedi u fotelji i čita priču Hansa Kristijana Andersena – "Devojčica sa šibicama". Ta priča me uvek rastuži. I uvek je se nekako setim zimi. I Snežne kraljice i Gerde i Kaja. Dve prave bajke za čitanje u snežnoj noći.

                        Jedna od ilustracija Ane Grigorjev za knjigu "Snežna kraljica".

Hans je rođen u siromašnoj porodici od oca obućara i majke koja je bila nepismena pralja. Otac koji je imao osnovno obrazovanje čitao mu je Priče iz 1001 noći, a slušao je i žene koje su u lokalnoj ludnici prale rublje i pričale narodne priče. Koristeći motive iz tih priča, Hans kristijan Andersen piše priče – priče voljene širom sveta – i postaje jedan od najvećih pripovedača u svetu bajki.

N. A. Dobroljubov je, o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečijim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečiju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavnja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“

 

 

Poslednja strana rukopisa "Mala sirena"             Ilustracija za "Malu sirenu" češkog umetnika Jozefa Palačeka

Hans Kristijan Andersen i njegove bajke obeležile su detinjstvo svih nas i obeležiće detinjstvo još mnogih mališana. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer on sam ume da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. “Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari” Pol Hazar.

 

Devojčica sa šibicama

Bilo je strašno hladno. Padao je sneg, spuštalo se veče. Bilo je to poslednje veče u godini, veče uoči Nove godine. Po toj hladnoći i mraku, išla je siromašna devojčica gologlava i bosonoga. Ona je, doduše, imala papuče kada je pošla od kuće, ali šta bi joj pomoglo! Papuče su bile vrlo velike, ranije ih je nosila njena majka. Mala ih je izgubila kada je požurila preko ulice da izbegne kolima koja su besno jurila. Jednu papuču nije mogla da nađe, a drugu zgrabi neki dečak, koji reče da će je upotrebiti kao kolevku kada bude imao dece.

Tako ide devojčica bosih nožica, crvenih i modrih od zime. U nekoj staroj kecelji nosila je puno sumpornih šibica, a jedan svežanj držala je u ruci. Niko ih celog dana nije kupio od nje, niko joj nije dao ni groša. Gladna i prozebla, išla je potištena, jadnica mala! Pahuljice su padale na njenu dugu, plavu kosu, koja joj se tako lepo kovrdžala na potiljku.

Svi prozori bili su osvetljeni i cela ulica je mirisala na guščije pečenje. Ta bilo je veče uoči Nove godine!

Tamo, u uglu između dve kuće-jedna se izbočila malo više prema ulici od druge-devojčica sede i skupi se. Nožice je podvukla pod sebe, ali joj je bilo još hladnije, a kući nije smela da ide, jer nije prodala ni jedan jedini svežnjić šibica nije dobila ni groša pa bi je otac tukao. A i kod kuće je bilo hladno, jedva da su imali krov nad glavom, vetar je duvao sa svih strana, mada su one najveće pukotine začepili slamom i krpama. Ručice su joj bile gotovo ukočene od zime.Ah, jedna šibica bi joj dobro činila! Kad bi smela samo da izvuče jednu, da je kresne o zid i zagreje prste. Izvuče jednu, vrc! Kako je buknula, kako je plamsala! Bio je to topao, jasan plamen, kao mala sveća. Bila je to čudesna sveća: devojčici se učini da sedi pored velike gvozdene peći, sa sjajnim mesinganim kuglama i mesinganim postoljem. Vatra je gorela tako lepo i prijatno je grejala! Ali, šta to bi?Kada je već bila ispružila noge da i njih zagreje-plamen se ugasi, peć nestade-sedela je sa izgorelim drvcetom šibice u ruci.

Kresnu drugu, ona sine još svetlije, i svetlost obasja zid. Ovaj postade proziran kao veo. Videla je sobu: sto postavljen, prekriven velikim belim stolnjakom, a na njemu skupoceni porcelan; pečena guska punjena jabukama i šljivama divno se pušila. I što je bilo još lepše, guska skoči sa činije i stade se gegati po podu sa viljuškom i nožem u leđima, išla je pravo prema sirotoj devojčici! Tada se ugasi šibica i ostade samo hladni, debeli zid.

Ona zapali još jednu šibicu, i sad se nađe pod prekrasnom jelkom, još većom i bogatijom od one koju je videla nedavno kroz staklena vrata kod bogatog trgovca. Hiljade sveća gorelo je na zelenim granama i šarene slike-kao one s kojima ukrašavaju izloge-gledale su u nju.Mala pruži obe ruke i- šibica se ugasi. Svećice na jelki stadoše se penjati sve više i više, i ona vide da su to jasne zvezde. Jedna od njih pade i ostavi za sobom dug, svetao trag na nebu.

- Sad neko umire! – reče mala, jer joj je tako kazala baka, koja ju je jedina volela, ali sad je i ona bila mrtva.

Devojčica opet kresnu jednu šibicu o zid: oko nje sinu, a u tom sjaju stajala je baka, sjajna i blistava, blaga i dobra.

- Bako!- viknu mala – Povedi me sa sobom! Znam da ćeš nestati kad šibica izgori, kao što su nestali i topla peć, i pečena guska i divna jelka!

I devojčica brzo zapali ceo svežanj šibica; htela je što duže da zadrži baku. Šibice su plamsale takvim sjajem, da je bilo svetlije nego u sred belog dana. Baka nikad ranije nije bila tako lepa, tako velika; ona diđe devojčicu u naručje i polete u sjaj i radost, visoko, visoko! Više nije bilo ni hladnoće, ni gladi, ni straha!

Ali, u hladnu zoru, u uglu kraj kuće sedela je devojčica rumenih obraza s osmehom na usnama. Bila je mrtva. Smrzla se poslednje noći stare godine. Novogodišnja zora javi se nad malim telom devojčice, koja je čvrsto držala svežanj izgorelih šibica. Htela je da se ogreje, govorili su. Niko nije znao šta je sve lepo videla i u kakav je sjaj ušla sa svojom bakom da se raduje Novoj godini.

 

D.M.

 

 

		>