"Još nemamo mrtvih" - reče on, "Čovek nije niotkuda dok mu neko mrtav ne počiva pod zemljom" - Sto godina samoće
Bliži nam se vikend! Ima li šta lepše nego uživati u komadiću kristalno plavog neba, parčetu crne čokolade sa višnjama, šolji kafe i nekoj dobroj knjizi? Predlažem vam da izaberete neku knjigu Gabrijela Garsije Markesa. Nije važno koju ćete prvo izabrati jer su svi njegovi romani i zbirke priča izuzetni, autentični i neponovljivi. Knjige ovog kolumbijskog pisca magičnog realizma, pisane jasnim, direktnim i snažnim stilom donose opise i priče koji, jednom pročitani, zauvek ostaju zapamćeni.
Markes je ušao u uži krug mojih omiljenih pisaca još od kada sam slučajno privučena neobičnim naslovom nevelike knjige Neverovatna i tužna priča o Erendiri i njenoj bezdušnoj babi – pročitala tu prvu knjigu priča u jednom dahu. U knjizi se pored istoimene priče, nalazi još šest odličnih priča.
U Erendiri se razvija priča o jednoj četrnaestogodišnjoj devojčici koja živi sa svojom babom u pustinji I čiju je kuću Erendira slučajno zapalila. Baba zahteva od Erendire da plati štetu, te je stoga vodi u selo i prodaje muškarcima. U priči se pojavljuje momak po imenu Ulises koji se zaljubljuje u Erendiru. Ona mu uzvraća osećanja i postepeno ga nagovara da joj pomogne da se oslobodi ropstva u kome se nalazi i da ubije babu. Ulisas ipak na kraju ubija babu nožem dok je spavala, a Erendira beži sama u noć, ponevši narandže sa dijamantom u sredini, ostavivši Ulisesa da se muči sa babinim lešom…
„To je bilo u vremena kad je stigao grčki brod - reče - Bila je posada ludaka koji su usrećivali žene i nisu im plaćali novcem nego sunđerima, nekim živim sunđerima koji su kasnije hodali po kućama, jaučući kao bolesnici u bolnici, terajući decu da palaču da bi im popili suze.“
Markesova O ljubavi i drugim demonima opisuje bizarnu ljubavnu dramu u kojoj su glavni junaci devojčica optužena za savez sa đavolom i njen islednik opat, koji se smrtno zaljubljuje u nju. Samo je Markes mogao tako da spoji neostvarene želje, uništene snove i živote, nedostatak roditeljske ljubavi, detalje iz života robova, a onda i zabranjenu ljubav između devojčice za koju se misli da je pod uticajem đavola i sveštenika koji treba da izvrši obred egzorcizma na njom.
Knjiga počinje tako što Markes u uvodu opisuje događaj oko ekshumacije grobova iz nekadašnjeg samostana Santa Klara kojem je po zadatku morao da prisustvuje, i koji je bio podsticaj da napiše ovu knjigu. Nije očekivao ništa zanimljivo, sve dok nisu naišli na grob iz kojeg su izvađene dečije kosti i lobanja sa kosom dugom 22 metra. Odmah se setio priča svoje bake o dvanaestogodišnjoj markizici koja je za sobom uvek vukla grivu kose i koja je umrla od ujeda psa. Smatrali su je za sveticu zbog mnogih čudesa koja su joj prpisivana.
Fascinantno razvijana radnja i magični opisi - uvek će me vraćati ovoj knjizi.
I naravno, ne sme se preskočiti knjiga Sto godina samoće, svakako najpoznatije delo ovog velikog autora i glavni razlog zašto je Markes dobio Nobelovu nagradu 1982 godine. Mnogo godina kasnije, romanu Sto godina samoće prišivena je oznaka „magičnog realizma“ a sam termin je postao popularan koliko i sama ova knjiga. Ipak, u Latinskoj Americi je čitan kao običan realistični roman koji na veličanstven način govori o njima samima, porodicama, ratovima, suzama i ljubavima.
Roman prati osnivanje, uspon i pad sela Makonda, kao i njegove najuglednije prodice Buendija. Iako, u romanu sve vrvi od života, on ipak, predstavlja, kako je i sam Markes priznao, jednu veliku knjigu prave ljudske samoće. U ovom romanu uskrsavaju mrtvi, tepisi lete, kiša neprestano pada četiri godine, jedanaest meseci i dva dana…
Markes tvrdi da je i sam početak pisanja Samoće imao nečeg magičnog u sebi. „Ton koji sam sledio u Sto godina samoće oslanjao se na način na koji je moja baba uobičavala da priča priče. Ona je govorila stvari koje su zvučale natprirodno i preneto iz sveta fantazije, ali ih je ona govorila sasvim prirodno. Najvažniji je bio izraz njenog lica. Nije nimalo menjala taj izraz dok bi govorila mada su svi bili iznenađeni. U prethodnim nastojanjima pisanja pokušavao sam da ispričam priču a da sam verovao u nju. Shvatio sam da bih morao da poverujem u priče koje sam pisao i da ih napišem sa istim izrazom lica s kojim ih je moja baba kazivala: kamenog lica.“
“Mnogo godina kasnije, pred strojem za streljanje, pukovnik Aurelijano Buendija setiće se onog davnog popodneva kada ga je otac poveo da prvi put vidi led. Makondo je onda bilo selo sa dvadeset kuća od blata i trske, sagrađeno na obali reke, čije su se bistre vode valjale koritom punim uglačanih oblutaka, belih i velikih kao neka preistorijska jaja. Svet je bio tako nov, mnoge stvari još nisu imale ime i, da bi se pomenule, trebalo ih je pokazati prstom.”
| > |
|---|
