Pisac Jukio Mišima odabrao je najfanatičniju, najjapanskiju smrt koja se može zamisliti. Pre tačno četrdeset godina, sa četiri kadeta iz svog „Društva štita“, neke vrste male privatne garde, Mišima je posetio komandanta Japanskih odrambenih snaga, kako se zvanično naziva Japanska armija. Na njegov mig, kadeti su uhvatili komandanta i držali ga pod pretnjom samurajskog mača, dok je Mišima, kroz zabarikadirana kancelarijska vrata, zahtevao da se Trideset drugi puk okupi u dvorištu i sasluša njegov govor.

Nekoliko minuta posle podneva izašao je na balkon i pozvao vojnike da se zajedno sa njim „dignu protiv posleratnog demokratskog sistema koji je Japanu oduzeo njegovu armiju i njegovu dušu“. Nameravao je da govori trideset minuta, ali pošto njegove reči nisu mogle da se čuju od poruga i zviždanja osam stotina razljućenih ljudi, prestao je da govori već posle sedam minuta, vratio se u komandantovu kancelariju i izvršio harakiri. Posle njega, to je učinio i njegov glavni kadet Morita.

 

Dva meseca kasnije Mišima bi (pravo ime mu je Kimitake Hiraoka) napunio četrdeset šestu. Napisao je četrdeset romana, osamnaest pozorišnih drama (sve su dugo izvođene), dvadeset tomova kratkih priča i dvadeset tomova književnih eseja. Režirao je, bio je glumac, savršen mačevalac i atleta, leteo je u fantomu „F-102“; dirigovao simfonijskim orkestrom; sedam puta je putovao oko sveta; tri puta bio na listi nominacija za Nobelovu nagradu. Bio je svetski čovek sa neutoljivom težnjom za životom, čovek koji je uvek „izgledao neobično sposoban da uživa u darovima svog čudesnog talenta i nadljudske volje“. Samoubistvo je planirao skoro celu godinu, ali niko od članova porodice ili intimnih prijatelja ništa nije znao o tome. O samoubistvu su čuli iz vesti na radiju.

Uprkos dugoj tradiciji harakirija u Japanu, sami Japanci jedva da su mogli da shvate Mišimin postupak bolje nego mi u Evropi i na Zapadu. Svako ko ga je poznavao – i Japanci i stranci – osetio se dužnim da pokuša da pronađe pravi razlog za ovaj njegov postupak. Svi su činili to jer im je bilo potpuno nemoguće da pretpostave šta se zapravo zbivalo u njegovoj glavi dok je sebi zarivao čelik u stomak. 

Oni koji su mislili da je to učinio iz patriotskih strasti imali su već gotovo objašnjenje: u Japanu postoji duga krvava tradicija heroja mučenika za carsku stvar. Drugi su pomišljali da je u pitanju neizlečiva bolest, iscrpljen talenat, ili, jednostavno – ludilo. Samo nekoliko ljudi – iznenađujuće mali broj – upola glasa su pričali da je Mišima bio mazohist koji je uživao u sopstvenom bolu.

Ne izgleda, ipak, da bi ma koje od ovih objašnjenja bilo dovoljno da osvetli istinu o Mišiminom samoubistvu. Njegov američki biograf Džon Nejten napisao je da „cela Mišimina životna priča govori o njegovoj erotskoj opčinjenosti smrću“: da je celog svoga života strasno želeo da umre i da je svesno izabrao „patriotizam“ kao sredstvo za postizanje bolne „herojske“ smrti, koju je slavio u mnogim svojim delima. 

Mišimu i sada stalno preispituju. I u Japanu i u svetu. Groznica njegove popularnosti za života povećana je još više posle njegovog spektakularnog samoubistva, ali je utihla već nekoliko godina posle, mada je i dalje, četrdeset godina posle smrti, Mišima najprevođeniji japanski pisac. Nije mogao da ga ugrozi niko živ – ni mrtav.

Japan se, baš onako kako je Mišima predviđao, rapidno i drastično menjao i plodovi američke kulture zatrpali su japanske književne i nacionalističke strasti. U toj zemlji sada studenti više ne demonstriraju protiv Amerikanaca i ne tuku se među sobom, već putuju po svetu sa fotoaparatima i komuniciraju internetom. U Japanu se čitaju neki drugi pisci, bliži mekom osećanju stvarnosti i mnogo dalji od stroge estetike, koju je proslavljao Mišima.

Neke rukopise Jukija Mišime, naročito pisma, drame, neke na brzinu napisane njegove romane, možda niko više nikada neće pročitati, ali nekoliko njegovih knjiga, što je on uvek potajno želeo, ostaće u baštini japanske i svetske književnosti i kulture da ih niko iz nje, verovatno, nikada ne izbriše. Uz romane „Zlatni paviljon“, „Posle banketa“, „Ispovesti maske“, to su, sigurno, i novela „Patritizam“ (svi prevedeni kod nas), u kojoj je, zauvek zatečena i Mišimina napaćena duša.

Mišiminu godišnjicu smrti u Japanu obeležavaju novinari, književni časopisi, ali i pripadnici organizacije „Issuikai“, japanski nacionalisti, koji se protive supremaciji SAD u svetu. Predstavnici te organizacije, čije ime banalno znači „Društvo preve srede u mesecu“ (jer se tada redovno sastaju), predstavljaju i najtvrđi deo nekadašnjeg „Društvo štita“, grupe studenata koji su bili okupljeni oko Jukija Mišime. Oni, zajedno sa Mišimom, slave i njegovog glavnog kadeta i ljubavnika Moritu, koji se ubio zajedno sa njim 25. novembra 1970. godine. Mišimina porodica, međutim, isto kao i pre četiri decenije, ne želi da se pojavljuje u javnosti niti daje bilo kakve izjave. Za njih Mišimina smrt kao da se juče dogodila.

 

Preuzeto sa P.U.L.S.E

 

		>