„Moja je sudbina da moram da budem prvo pristojno ljusko biće. Imam užasan strah da ću jednog dana biti proglašen za sveca“, samouvereno je govorio Fridrih Niče, nemački filozof, pesnik i kompozitor. Razmišljajući o budućim generacijama koje će ga čitati, napisao je: „Izgleda mi da će moja knjiga u nečijim rukama biti jedan od najboljih načina da se taj razlikuje od drugih. Pretpostavljam čak da će izuti i cipele kada to učini – a da ne pričam o čizmama “.

Baš kao što je to pretpostavio Niče pre 150 godina, njegova misao je i dalje aktuelna, nudeći utehu  savremenom čoveku koji, danas možda više nego ikada pre, živi u strahu od neuspeha, objašnjavajući da najveće životne nagrade proizilaze iz  suočavanja sa nedaćama.

Iskreno i surovo u Ničeovoj ’Volji za moć’ stoji: „Onim ljudima do kojih mi je iole stalo, želim patnju, pustoš, bolest, zlostavljanje, nerazumevanje – želim im da ne ostanu neupoznati sa dubokim samo-prezirom,  mučnim nemanjem poverenja u sebe,  sa jadom savladanih. Nemam sažaljenja za njih, zato im želim jedinu stvar kojom danas može da se dokaže da li je neko vredan nečega ili nije – jer takav uspeva da podnosi.“



Alain de Botton, filozof i pisac, kaže: „...Niče je shvatio da su svakakve poteškoće dobrodošle onima koji tragaju za ispunjenjem.“ I ne samo to, Niče je smatrao  i da su sreća i nesreća direktno proporcionalne – umanjiti jedno znači umanjiti drugo. Niče u ’Veseloj nauci’ o tome piše ovako: „Šta ako su zadovoljstvo i nezadovoljstvo toliko povezani, da onaj ko želi da ima što je moguće više od jednog, takođe mora da ima što je moguće više od drugog - da onaj koji želi da nauči da se ‘raduje do nebesa’, bi takođe trebalo da bude pripremljen na ‘depresiju do smrti’?...Preispitajte živote najboljih i najplodnijih ljudi i naroda, i zapitajte se - da li drvo koje bi trebalo da raste do ponosne visine može da prođe bez lošeg vremena i oluje? Bez obzira što nesreća i otpor na koji se nailazi - neka vrsta mržnje, ljubomore, tvrdoglavosti, nepoverenja, pohlepe i nasilja - nisu povoljni uslovi, bez njih je svaki veliki napredak i razvoj vrline jedva moguć."

De Botton Ničeovu misao o tome zašto su sreća i bol tako blizu jedno drugom pojednostavljuje :„Zašto? Jer niko nije u stanju da proizvede veliko umetničko delo bez iskustva, niti da odmah ostvari svetsku poziciju, niti da bude veliki ljubavnik iz prvog pokušaja; i u intervalu između prvobitnog neuspeha i naknadnog uspeha, u tom jazu između onoga ko želimo da budemo jednog dana i ko smo u ovom trenutku, moraju da dođe bol, anksioznost, zavist i poniženje. Mi patimo zbog toga što ne možemo spontano da savladamo sve ono što čini ispunjenje.“

Niče je do svojih zaključaka došao obilaznim putem. Čitao je Šopenhauera i u početku nije mogao a da ne bude fasciniran koliko od sebe može da vidi u njegovim rečima. Ali mu je iznenada pala na pamet misao koja se kosila sa svim o čemu je Šopenhauer pisao. De Botton o tome piše ovako:„Šopenhauer je rekao da je ispunjenje iluzija, i savetovao mudre da se posvete izbegavanju bola, a ne traženju zadovoljstva, da žive tiho u maloj sobi zaštićenoj od vatre. Ovaj savet je Ničeu izgledao neistinito, kao perverzan pokušaj života, kao ‘stidljivi jelen sakriven u šumi’. Niče je smatrao da seispunjenje neće postići izbegavanjem boli, već prihvatanjem njene uloge kao prirodnog, neizbežnog koraka na putu ka postizanju bilo čega dobrog.“
  

Preuzeto sa Bizlife.rs

		>