Napisati pravu stvar u pravo vreme – ostvariti književni uspeh za vreme života. Retki to uspevaju. Pitanje je – da li oni koji uspeju, to postižu srećom sâmom ili nečim drugim što često nazivaju talenat…? Zbog čega? Koja se simbolika nalazi u priči o dečaku čarobanjaku, po imenu Hari Poter? Zašto je skoro ceo svet osvojila baš ova bajka? Ne znam. Jedan pravi, zaokruženi odgovor sigurno ne mogu dati, ali se želim zamisliti nad ovom temom. Muči me pitanje – kako odabrati pravi trenutak za određenu priču? Jer, sasvim je sigurno da u popularnosti neke priče veliki udeo ima vreme kada se ona plasira. Dakle, nije važno samo napisati dobar stih, važno je napisati ga u onom trenutku u kojem svet želi da ga čuje.

Koliko je samo slavnih pisaca, u svoje vreme bilo neshvaćeno; i ne samo pisaca, već svih umetnika. Od vajkada su umetnici bili poznati po tome da se njihova dela vrednuju tek posle smrti; kao da su najveći među njima išli toliko ispred svog vremena, da generacije sa kojima su živeli nisu umele da prepoznaju lepotu njihovog stvaralaštva. Za njihova dela nije bio pravi trenutak. Međutim, ti umetnici, nisu mogli stvarati ništa drugačije nego što im je njihova istinska priroda nametala; i pored sve patnje u životima mnogih, oni su ostajali verni svojoj umetnosti, skriveno verujući da će svojim delima ostaviti neki večni trag na ovoj planeti. I zaista jesu.

Taj fenomen da se istinska umetnička dela ne prepoznaju i ne cene, sve dok umetnika više, fizički, nema, odavno nije nikakva nepoznanica. To samo svedoči o njihovoj veličini, o tome koliko su ispred svog vremena išli. Slična stvar je i sa idejama mnogih naučnika, koji su u neku ruku bili vizionari i predivdeli su mnoge tehničke naprave koje se danas koriste; naprave koje su u ono vreme bile bajka, moguća koliko i ova bajka o Hari Poteru; ti isti vizionari-naučnici u svoje vreme, takođe, nisu nailazili na podršku okoline. Jednostavno, nisu se rodili u vreme kada je svet bio spreman i željan da čuje njihove zamisli. Naravno, nisu svi veliki umetnici morali da svoju slavu dočekaju tek nakon smrti; cela ova priča ne podrazumeva da oni koji su u svom vremenu cenjeni i prepoznati da su manje dobri. Međutim, u današnje vreme svega ima; a da bismo ostvarili uspeh u umetnosti, slično kao i u svakoj drugoj oblasti delanja, važno je, ne samo imati dobru priču, već i proceniti pravi trenutak za nju.

Najviše od svega fascinira me ta popularnost knjiga i filmova o Hariju Poteru. Bajki je bilo odavno, pisci naučne fantastike nisu se pojavili tek u ovom veku; „Gosopodar prstenova“ nije ni upola osovjio svet kao što je to učinila bajka o dečaku čarobnjaku. U čemu je trik? Današnji način života uveliko preuzimaju virtuelni svetovi – internet i kompjuteri. Komunicira se putem kompjutera, prijateljstva se održavaju pomoću popularnih društvenih mreža, odnosno pomoću programa (više ne moramo da pamtimo kada su nečiji rođendani, program će nas na to podsetiti na vreme, ne moramo da zovemo da pitamo kako je neko i šta ima novo, jer smo to sve već mogli da vidimo na fotografijama koje je podelio na internetu), mnogi poslovi se sada rade „online“, a moguće je čak i voditi ljubav preko „skajpa“. Jednostavno, više nema apsolutno nikakve potrebe da se sa nekom osobom nađeš u istoj prostoriji, ili ne daj Bože u prirodi. Filmovi, reklame, televizija i internet zavladali su svetom. Kvaltitetnim marketingom utiče se na našu podsvest, pa tako slučajno svratimo u prodavnicu da kupimo koju grickalicu. Osim celokupne bombastičnosti svih sadržaja koji nam se plasiraju na malim, velikim, a od skora i džepnim ekranima (sadržaja – koji su pažljivo odabrani), tehologija nam je pružila još jedno zadovoljstvo – komfor, o kojem smo nekada mogli samo da sanjamo, ili, pak da u bajkama čitamo. Komfor je u svakom smislu tu; reč je o jednom celokupnom životnom kofmoru; i svi ga mi imamo, u većoj ili manjoj meri. I svi težimo ka tome da obezbedimo sebi još veći komfor, i ništa više. Dakle, pranje veša odavno ne radimo mi, već su taj posao od nas pruzele mašine… mašine za pranje veša, mašine za pranje suđa, poljoprivredne mašine, mašine koje nas prevoze sa jednog kraja grada na sasvim drugi kraj grada, ili iz jedne ulice do one pored nje (kod komšije na kafu)… Većinu poslova danas preuzele su mašine, više se ne moramo baviti mnogim „bespotrebnim i mukotrpnim“ poslovima… zahvaljujući tome, izbrisani su nam i mnogi starinski običaji i navike. Komfor je zaista zavladao svetom, a ka njemu se i dalje teži. Polako, mašine preuzimaju i komunikaciju sa ljudima i prijateljima.

Komfor vlada svetom, a opet nešto nije u redu. Ljudi su globalno nezadovoljni, boluju od mnogih bolesti i stalno tragaju za nekim lekom, nekim rešenjem, nečim drugim… nekom srećom? U tom sveopštem haosu kada je virtuelni svet počeo da preovladava nad ovim realnim, svakodnevnim, kada smo počeli da verujemo da zaista ne postoji ništa što je nemoguće da čovek stvori, ukoliko to samo zamisli; u toj maniji za nečim još bombastičnijim, nečim još komfornijim i atraktivnijim, kako bi nam se osmeh na licu zadržao malo duže od 15 sekundi (ali ne ni više od 30 sekundi, jer ne želimo da stvorimo te neprirodne bore na licu), pojavila se priča o Hariju Poteru. U pitanju je bajka koja nije mogla da odabere idealniji trenutak da se pojavi, jer danas, kada slepo verujemo u bukvalno sve što nam se javno plasira, nije teško poverovati ni u to da su čarobnjaci tu negde oko nas; a još lakše je poverovati u ono što bismo želeli – a, to je da se čarobnjak krije u svakom od nas i da je samo pitanje trenutka kada ćemo otkriti naše skrivene moći i preokrenuti sopstveni život. Svi zaljubljenici u bajku o Hariju Poteru, svesno ili nesvesno, žele da budu poput njega i da se jednog dana samo probude sa osvešćenim skrivenim moćima; nisu moći jedino što bi oni voleli, već i sve ostalo; ceo taj drugi tajanstveni svet, svet u kojem su oni veoma značajni, svet u kojem svi znaju njihovo ime. Čak i priča o Harijevom poreklu, ta ideja da on ne zna ništa o tome šta se desilo sa njegovim roditeljima ima pomalo oblik tih „španskih serija“ na koje smo navikli i sa kojima su nam ispirali mozak… mistično poreklo, nepoznate sudbine i zamenjene bebe, sve to na šta smo odavno naučeni, počevši od Kasandre, pa sve do (s)lepe Esmeralde, čini da nam bajka o Hariju Poteru bude još interesantnija i još realističnija. Ukoliko, i na to dodamo činjenicu da je Hari Poter odrastao kod rođaka koji su ga maltretirali i nisu ga voleli uopšte, pa je on tako s početka svog života bio žrtva, ni kriv ni dužan, a toliko je jadničak dobar i pametan, onda je još jasnije otkuda toliko masivno poistovećenje sa ovim junakom. Jer, iz godine u godinu sve je popularniji trend svaljivanja krivice na druge, izigravanje žrtve i uvek pronalaženja izgovora za sve ono što nismo uradili… doista, Hari Poter jeste bio odgajan veoma loše od strane svojih rođaka, ali većina ljudi koja danas živi „filozofiju žrtve“ realno, nije imala ni sličan život.

Svi oni koji su iole nezadovoljni svojim životom, žele da dožive Harijevu sudbinu – da se jednoga dana probude u nekom drugom svetu, u svetu u kojem svi znaju njihovo ime, u svetu u kojem je komfor dostigao tu meru da sami možemo bacati različite čini, u svetu gde se ispoljavaju samo naše vrline kojih je toliko mnogo (ali koje, sputavani od strane drugih koji su krivi za sve, nismo mogli ispoljiti u ovom „stvarnom“ svetu), u svetu gde smo dobri ne samo u onome što učimo već smo vrhunski i u sportu, u svetu gde imamo nekolicinu prijatelja (izabranih i pravih, sa kojima provodimo vreme, i proživljavamo razne pustolovine u stvarnosti, a ne putem kompjutera u nekoj igrici… i ne – hiljade i hiljade „facebook prijatelja“)… Izgleda je mnogo više sanjara na ovoj planeti, nego što bi čovek mogao pomisliti; jer, svaki ljubitelj legende o Hariju Poteru mora biti, bar mrvicu, i sanjar…sanjar koji uzaludno sanja o jednom takvom svetu, i na tome se zaustavlja. Na snu. Ne pokušava takav svet da stvori i ne pokušava kod sebe ništa da promeni. Dovoljno utehe, on u knjizi pronalazi.

 

Zaista, kada malo bolje razmislimo, i nije čudo što su knjige o Hari Poteru masovno okupirale svet; one su pružile jednu magijsku priču koja je spajanjem dva sveta – ovog stvarnog i onog magijskog – stvorila iluziju kod svih nas da je takva jedna bajka zaista moguća. Možda zaista i postoji magični svet u kojem žive čarobnjaci i možda ću se jednog dana i ja probuditi u tom svetu, sa svim svojim moćima, i možda će i meni ovaj život biti lep. Iluziju, nadu i utehu pružili su ovi romani o dečaku čarobanjaku. Došli su u pravom trenutku, u onom kada je bombastičniji i sadržajniji virtuelni svet nadvladao ovaj stvarni, dosadni život; u trenutku u kojem su svi postali nezadovoljni, bolesni i besni, a nesvesni toga u čemu je problem. Pitanje je – da li je sada došao trenutak za neku drugu priču koja će sanjare trgnuti iz njihovog sna i naterati ih da taj san sami stvore u ovom realnom svetu, u kojem se, ipak, nažalost ili ne, svaki dan bûde? Jesmo li spremni za promenu?

 
Preuzeto sa P.U.L.S.E. - magazin za umetnost i kulturu

		>