Piše: Hose Manuel Lusija Mehijas*

Dana 22. aprila 1914. španski kralj Alfonso XIII potpisao je dekret o formiranju nacionalne komisije zadužene da „dostojno obeleži treću stogodišnjicu smrti Migela de Servantesa Saavedre”. Predsednik komisije bio je Fransisko Rodriges Marin, servantista i direktor Nacionalne biblioteke. Osim brojnih javnih i privatnih aktivnosti uvrštenih u konačni program, dvanaest manifetacija označeno je kao okosnica proslave: podizanje spomenika Servantesu, objavljivanje dva izdanja Don Kihota (jednog kritičkog i jednog popularnog), organizovanje bibliografsko-servantističke izložbe, štampanje ilustrovanog kataloga odeljenja posvećenog Servantesu u Nacionalnoj biblioteci, izložba o Servantesovom životu, izgradnja “Sigurne kuće” za stare i bolesne pisce, osnivanje ustanove za širenje španskog po svetu, novčići i marke sa Servantesovim likom, organizacija narodnih proslava /…/.

Ukazivanje na kraljev dekret od 22. aprila 1914. /…./ pruža priliku da se prisetimo Migela de Servantesa koga je valjalo slaviti pre sto godina. Mimo nekih biografskih detalja /…/, jasno je da se tada pojavljuje Migel de Servantes pisac, štaviše, još preciznije, Migel de Servantes – autor Don Kihota. Imajmo na umu trenutak, čuvenu 1914, godinu za koju neki istoričari kažu da se njome završava XIX i započinje XX vek, godinu nastanka generacije španskih intelektualaca koji su, sa Ortega i Gasetom na čelu, uveli Španiju u moderno doba.

Mit sa hiljadu lica

A kog ćemo mi Servantesa slaviti 2016. kroz planirane aktivnosti? Da li se o tome razmišljalo kada su definisani glavni pravci obeležavanja godišnjice ili ćemo se samo upravljati prema tako tipičnim pojavama za XXI vek – gomilanju i dostupnosti informacija? Da li su to, po prirodi stvari, vrednosti dostojne da budu okosnica ovakve proslave? Šta će 2017. ostati od svih ovih materijalnih, naučnih, umetničkih i administrativnih nastojanja? Šta ćemo sve pružiti, a šta će nam ostati posle aktivnosti ostvarenih tokom godine?

Skoro sve što znamo o Sevantesu a izvesno je potiče od njega samog i postojećih dokumenata

Migel de Servantes je tokom protekla četiri veka narastao kao mit. Mit sa hiljadu lica koji je pozajmljivao glas svakakvim tendencijama i idejama. /…/ Mit koji je postao fikcija i u isto vreme protagonista najvećeg broja njegovih biografija, napisanih od 1738. do danas.

Šta znamo o Migelu de Servantesu – čoveku, o pojedincu koji je živeo u jednom izuzetnom periodu – Zlatnom dobu španske kulture? Šta zaista znamo o njegovom životu u Madridu posle 1566, o školovanju u privatnoj školi Lopesa de Ojosa (pre nego u gradskoj gimnaziji), o njegovoj želji da se zaposli kao nečiji sekretar? Do koje mere je njegovo junačko učešće u bici kod Lepanta – gde se borio kao mlad vojnik u pozadini na galiji Markiza – zasenila petogodišnju službu u španskoj armadi?

Da li je 1575. doista nameravao da se vrati u Madrid da bi bio tek jedan od zaslužnih vojnika i zastavnika koji su, u očekivanju kraljeve „milosti“, ubijali vreme na trgu San Felipe, ili je došao sa već spremnim dokumentima da podnese zahtev da mu se dodeli čin kapetana? Šta je sve radio u alžirskim tamnicama, gde je proveo pet godina? Možda se njegovi pokušaji bekstva mogu tumačiti kao „posao” kojim je, za naknadu, pomagao dobrostojećim zatvorenicima da budu oslobođeni brže od ostalih?

Pisac koji krije još tajni

Do koje mere je opravdan Servantesov „američki san”, odnosno molba da mu se dodeli upražnjeno mesto u Americi, san za kojim je, prema najstarijem sačuvanom autografu, počeo da traga 1582, a koji se srušio 1590, posle odgovora „Potražite da Vam se ovde /u Španiji, prim. prev./ načini milost”? Do koje je mere pisanje za Servantesa, povratnika iz zatočeništva, bilo samo način da izmiri dugove i da preživi dok čeka „milost”, pa otud njegova rana dela u pozorišnim dvorištima i pastoralni roman Galateja? Zar je nemoguće pomisliti, kao što je više puta naznačeno, da bi prvi deo Don Kihota mogao da bude samo još jedan viteški roman pisan po narudžbini knjižara Fransiska de Roblesa, kome je trebao best-seler? Na to ukazuje molba za dozvolu štampanja iz 1604, ispisana knjižarevom rukom, a sa Servantesovim potpisom…

Servantes nas stalno upućuje na okolnosti svog života sa određenom namerom, a na nama je da utvrdimo sa kojom.

Zašto je Servantes čekao osam godina posle uspehaDon Kihota iz 1605. da objavi naredno delo? Koji su ga razlozi naterali da za svega tri godine završi i objavi ostvarenja po kojima je dobio epitet „najvećeg među piscima”: Uzorne novele (1613), Putovanje na Parnas(1614), Osam komedija i osam međuigara (1615), i, naročito, drugi deo Don Kihota (1615), kao i da okonča pisanje Persilesa, koji će ugledati svetlo dana 1617?

Danas nam se ukazuju tri Migela de Servantesa: Servantes – čovek, Servantes – književni lik i Servantes – mit.

Servantes – čovek je ključ

Servantes – čovek je živeo u Zlatnom dobu, drugovao sa najznačajnijim piscima svog vremena i stalno morao da počinje ispočetka, što je bio čest slučaj u ono vreme… Sačuvano je malo verodostojnih podataka o njegovom životu, osim uobičajenih službenih dokumenata vezanih za posao koji je obavljao kao skupljač poreza ili književnik. Ipak, vremenom smo došli do više detalja o svakodnevici Zlatnog doba, o dobro čuvanim tajnama hispanske monarhije i književnim i kulturnim okolnostima tog perioda.

Servantes nas izaziva i kao čovek i kao lik i kao mit. Kroz koju godinu ćemo znati da li smo bili na visini zadatka

Vreme u kom je Servantes živeo baca svetlo na njegov lik. Upravo zato bi 2016. godina mogla biti pravi čas da se prisetimo madridskog književnog kvarta, jednog od najznačajnijih književnih i kulturnih trenutaka zapadne kulture, sa Servantesom, ali i Lopeom de Vegom, Gongorom, Kevedom, Kalderonom… i toliko drugih pisaca i umetnika. Opština grada Madrida ne bi smela da ostane skrštenih ruku u ovom istorijskom trenutku; sad ima priliku da pokaže spremnost da sanja velike snove i  sposobnost da preobrazi centar Madrida ovim čudesnim projektom. Veliki medijski odjek koji je dobila potraga za Servantesovim zemnim ostacima dokaz je da je uspeh ove urbanističke, kulturne, ekonomske, turističke i društvene zamisli unapred osiguran. Madridu su potrebni projekti koji će mu izmeniti lik, baš kao što se nekoliko godina unazad dogodilo Barseloni, zahvaljujući Olimpijskim igrama. Nema sumnje da je madridski olimpijski san bio noćna mora, ali literarni i turistički san o kvartu posvećenom umetnosti značajan je i našem gradu potreban projekat.

Mit nas doziva

Sada je trenutak da se setimo Servantesa koji je književni lik i Servantesa koji je mit i podržimo naučne projekte koje se ne mogu uporediti ni sa jednim posvećenim nekom drugom autoru. Velika Servantesova enciklopedija,pod uredništvom profesora Karlosa Alvara, objavljena je u devet tomova od planiranih petnaest. U toku je digitalizacija fonda Nacionalne biblioteke, najveće servantističke baze na svetu, a tu je i projekat “Digitalni Servantes” Virtuelne Biblioteke Migel de Servantes, najposećenijeg portala za špansku književnost na internetu…**

Servantes – mit nas doziva, četiri stotine godina pošto je Servantes – čovek sahranjen u madridskom manastiru Trinitarki. Servantes – čovek i u XXI veku ima još mnogo čemu da nas nauči: njegovo delo nosi poruku o neophodnosti dijaloga i humanosti. Nema nikakve sumnje da, čitajući Servantesa, postajemo bolji ljudi. Nema nikakve sumnje da ćemo biti zreli kao društvo ako uspemo da dokažemo da smo na visini obeležavanja godišnjice i sposobni da utemeljimo nova znanja i nove obrasce.

Još jednom nas Servantes – čovek, Servantes – lik, Servantes – mit, izaziva. Već naredne godine ćemo znati da li smo bili na visini njegovog izazova.

*Servantista, profesor na Univerzitetu Komplutense u Madridu.

** Na OVOM i OVOM linku se mogu pronaći prvi srpski prevod Don Kihota, kao i radovi o recepciji Servantesa kod nas.

 

Prevod sa španskog: Jasna Stojanović

Izvor: ABC, Madrid, 03.01.2016.
Tekst i slike preuzeti sa Bookvar - magazin za promociju čitanja

		>