Zašto je nekim ljudima podarena takva moć da i najkomplikovanije probleme rešavaju sa lakoćom, dok drugi očajavaju nad najmanjim sitnicama i u stanju su da se udave i u čaši vode?
Ova priča Paula Koelja nudi jedan od mogućih odgovora:
Nekada davno, živeo je čovek koji je čitavog svog života bio oličenje blagosti i dobrote.
Kada je umro, svi su pretpostavili da ide direktno u raj, jer to je jedino prikladno mesto za čoveka takve duše. On sam za života nije o tome preterano razmišljao, ali upravo je u raju i završio.
Međutim, izgleda da je baš tog dana došlo do nekakve zabune u raju, jer ime ovog čoveka nije bilo ni na jednom spisku. Zbog toga je nesrećnik završio u paklu, gde nikakva pozivnica nije ni potrebna – ukoliko ste se tamo pojavili, znači da vam je tu i mesto.
Tako je čovek prošao kroz predvorje pakla i tamo i ostao.
Nakon par dana, Lucifer je izjurio iz svoje jazbine i zaputio se direktno u raj, kod Svetog Petra.
„Ovo je čisti teror! Poslao si mi onog čoveka u pakao, i sada on tamo minira moj posao! Sluša ljude, gleda ih u oči i razgovara sa njima. Sad tamo svi govore o svojim osećanjima i greškama, grle se i ljube! Tako se ne ponaša u paklu! Odmah ga dovedi kod sebe u raj!“
Dakle, pouka priče je sledeća: Živite svoj život sa toliko ljubavi i mira u srcu da, čak i da se greškom nađete u paklu, i sam đavo će vas isporučiti u raj!
Preuzeto sa Dobra reč
| > |
|---|
